ОБЛАЦИ
Облаци источни, крилати лабуди,
Вас пре сунца мајка зорица пробуди,
Росом вас умије, златом вас позлати
Ветар вам поклони да вас на пут прати.
С ветрићем под крили’ изнад до́ља̑, гора,
Прелећете царства, пустиње и мора,
Кад нада мном стану ваше лаке сени,
Ви надмете груди па зборите мени:
Ми видимо лепше шуме и пољане
И шире ливаде цвећем засејане,
Вити брег од хумке где орао седа
Врх планински што се догледати не да;
Лепше цвеће — тако ви зборите мени —
Од турчинка што се у житу црвени...
О, ташти облаци, не питам вас за то —
Него јесте л’ игде вид'ли лепше злато?...
За то ла̏не што ми виси око врата
На част вам лепота мени непозната!...