Обичан човек (шала у три чина)/39
IX
МАРИЈА, ЗОРКА, ПРЕЂАШЊИ.
МАРИЈА (Мицићу): Госпођа? Ваша госпођа, је л’ те?
МИЦИЋ: Кој, молим вас?
ДАМЊАНОВИЋ: Да, моја мајка... Жена мога оца...
МАРИЈА (Рукују се): Тако... Мило ми је. Врло ми је мило.
МИЦИЋ (И сам хоће да се рукује са Софијом): Мило ми је....
МАРИЈА: Ви имате по мало и права да се љутите на мене, али ја мислим, ми ћемо постати толико добре пријатељице, да ћете ми затим и опростити.
СОФИ ЈА: О, молим...
МАРИЈА: Како млади изгледате, као да сте... Колико сте година већ удати?
СОФИЈА: Ја? (Погледа у Дамњановића).
ДАМЊАНОВИЋ: Ти си мајка удата већ двадесет и шест година.
МИЦИЋ: А мени двадесет и седам како сам ожењен. Ви сте се таман удали, кад сам ја имао прво дете.
МАРИЈА: Како! Молим вас?...
ДАМЊАНОВИЋ: То јест, ви, оче, рђаво рачунате, јер тринаест и тринаест чини двадесет и шест, а не двадесет и седам; после дванаест и четрнаест чини такође двадесет и шест, па онда тако исто седамнаест и девет, па деветнаест и седам чине двадесет и шест.. али дабогме... ти бројеви праве увек забуну.
МАРИЈА: Али ви изгледате тако добро, као да нисте толику децу изродили.
СОФИЈА: Само једно дете, госпођо.
МИЦИЋ: А ја, богме, шесторо.
ДАМЊАНОВИЋ: Управо, овде је забуна и код оца и код мајке; да ми је знати само, што се буните! Ето на пример и то је већ забуна; ти, мајко, ниси ни благодарила госпођи на гостопримству, које ми је тако лепо указала.
СОФИЈА: Заиста, госпођо...
ЗОРКА: Али, забога...
СОФИЈА: Па не само мој син, већ вам је и мој муж овде у гостима...
МИЦИЋ: Дакле, и ваш је муж овде? Ја га нисам видео.
ДАМЊАНОВИЋ: Ха, ха, ха... Знате, отац је такав шаљивчина. Чудо воли да се шали с мајком... Он који пут тако по нешто каже, да се сви по кући искидамо од смеја.
ЗОРКА: Ја сам то већ приметила.
МИЦИЋ: Ама, ко је шаљивчина?
ДАМЊАНОВИЋ: Не, молим вас, тако уопште говоримо.
МАРИЈА (Мицићу): А знам како вам је било, кад сте спазили госпођу, а нисте јој се никако ни надали.
МИЦИЋ: Нисам.
МАРИЈА (Софији): Жалим само, нико вас није дочекао. А мој је муж отишао на станицу.
СОФИЈА: Ја нисам ни била на станици.
МАРИЈА: Стигли сте јутрошњим возом?
ДАМЊАНОВИЋ: Да, мајко, пошто си из Јагодине дошла јутрос. то си морала јутрошњнм возом стићи.
МИЦИЋ: Гле! Зар сте и ви из Јагодине?
ДАМЊАНОВИЋ: Управо, моја мајка није из Јагодине, али од како се удала за вас, живи у Јагодини.
МИЦИЋ: То јест...
МАРИЈА: Госпођо, опростите. Ми вас и не нудимо да уђете у кућу мало, већ смо вас пресрели овде, па вас моримо. Изволите... Изволите, молим вас.
СОФИЈА: Хвала. Нисам уморна.
ЗОРКА: Ипак; изволите, молим вас. Изволите, господине Јованча. Хоћете и ви с нама, господине Влајко?
ДАМЊАНОВИЋ (Њој): С вама? Увек. Хајдемо, мајко, да се мало одморимо.
МАРИЈА (Излазећи): Изволите...! (Одлази, а за њом Софија и Мицић).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|