Običan čovek (šala u tri čina)/39
IX
MARIJA, ZORKA, PREĐAŠNjI.
MARIJA (Miciću): Gospođa? Vaša gospođa, je l’ te?
MICIĆ: Koj, molim vas?
DAMNjANOVIĆ: Da, moja majka... Žena moga oca...
MARIJA (Rukuju se): Tako... Milo mi je. Vrlo mi je milo.
MICIĆ (I sam hoće da se rukuje sa Sofijom): Milo mi je....
MARIJA: Vi imate po malo i prava da se ljutite na mene, ali ja mislim, mi ćemo postati toliko dobre prijateljice, da ćete mi zatim i oprostiti.
SOFI JA: O, molim...
MARIJA: Kako mladi izgledate, kao da ste... Koliko ste godina već udati?
SOFIJA: Ja? (Pogleda u Damnjanovića).
DAMNjANOVIĆ: Ti si majka udata već dvadeset i šest godina.
MICIĆ: A meni dvadeset i sedam kako sam oženjen. Vi ste se taman udali, kad sam ja imao prvo dete.
MARIJA: Kako! Molim vas?...
DAMNjANOVIĆ: To jest, vi, oče, rđavo računate, jer trinaest i trinaest čini dvadeset i šest, a ne dvadeset i sedam; posle dvanaest i četrnaest čini takođe dvadeset i šest, pa onda tako isto sedamnaest i devet, pa devetnaest i sedam čine dvadeset i šest.. ali dabogme... ti brojevi prave uvek zabunu.
MARIJA: Ali vi izgledate tako dobro, kao da niste toliku decu izrodili.
SOFIJA: Samo jedno dete, gospođo.
MICIĆ: A ja, bogme, šestoro.
DAMNjANOVIĆ: Upravo, ovde je zabuna i kod oca i kod majke; da mi je znati samo, što se bunite! Eto na primer i to je već zabuna; ti, majko, nisi ni blagodarila gospođi na gostoprimstvu, koje mi je tako lepo ukazala.
SOFIJA: Zaista, gospođo...
ZORKA: Ali, zaboga...
SOFIJA: Pa ne samo moj sin, već vam je i moj muž ovde u gostima...
MICIĆ: Dakle, i vaš je muž ovde? Ja ga nisam video.
DAMNjANOVIĆ: Ha, ha, ha... Znate, otac je takav šaljivčina. Čudo voli da se šali s majkom... On koji put tako po nešto kaže, da se svi po kući iskidamo od smeja.
ZORKA: Ja sam to već primetila.
MICIĆ: Ama, ko je šaljivčina?
DAMNjANOVIĆ: Ne, molim vas, tako uopšte govorimo.
MARIJA (Miciću): A znam kako vam je bilo, kad ste spazili gospođu, a niste joj se nikako ni nadali.
MICIĆ: Nisam.
MARIJA (Sofiji): Žalim samo, niko vas nije dočekao. A moj je muž otišao na stanicu.
SOFIJA: Ja nisam ni bila na stanici.
MARIJA: Stigli ste jutrošnjim vozom?
DAMNjANOVIĆ: Da, majko, pošto si iz Jagodine došla jutros. to si morala jutrošnjnm vozom stići.
MICIĆ: Gle! Zar ste i vi iz Jagodine?
DAMNjANOVIĆ: Upravo, moja majka nije iz Jagodine, ali od kako se udala za vas, živi u Jagodini.
MICIĆ: To jest...
MARIJA: Gospođo, oprostite. Mi vas i ne nudimo da uđete u kuću malo, već smo vas presreli ovde, pa vas morimo. Izvolite... Izvolite, molim vas.
SOFIJA: Hvala. Nisam umorna.
ZORKA: Ipak; izvolite, molim vas. Izvolite, gospodine Jovanča. Hoćete i vi s nama, gospodine Vlajko?
DAMNjANOVIĆ (Njoj): S vama? Uvek. Hajdemo, majko, da se malo odmorimo.
MARIJA (Izlazeći): Izvolite...! (Odlazi, a za njom Sofija i Micić).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|