Обичан човек (шала у три чина)/23
IX
ЗОРКА, ДАМЊАНОВИЋ
ЗОРКА: Ви сте сад врло весели?
ДАМЊАНОВИЋ: Ја? На против!
ЗОРКА: Па дошао вам је отац?
ДАМЊАНОВИЋ: Отац? — Да, он је... он је дошао. Али ја ипак нисам весео, ја управо не могу бити весео.
ЗОРКА: А зашто не бисте били весели?
ДАМЊАНОВИЋ: Осећам, кад год сте ви присутни, да нисам весео.
ЗОРКА: Ја?
ДАМЊАНОВИЋ: У ствари ја вам не говорим истину, јер ја одиста волим кад сте ви ту, па ипак...
ЗОРКА: Па ипак више волите кад нисам ту. Но, реците, реците, што се устежете?
ДАМЊАНОВИЋ: Та не, забога! Како бих могао рећи оно што не стоји, оно што није истина...
ЗОРКА: Шта онда дакле значи оно ваше „па ипак”?
ДАМЊАНОВИЋ: Значи да ме ваше присуство потсећа на мој тежак положај, на мој несносан, неиздржљив положај.
ЗОРКА: То не разумем.
ДАМЊАНОВИЋ: Замислите човека који мора да угуши своје сопствено ја; који мора сам себе да оспорава, да крије, да негира; који мора своје сопствене осећаје да уступа другоме; који уопште...
ЗОРКА: Све то још мање разумем.
ДАМЊАНОВИЋ: Верујем вам, а извесно ћете ме још мање разумети кад вам речем, на пример, да мени тај Дамњановић ужасно смета.
ЗОРКА: Дамњановић?
ДАМЊАНОВИЋ: Или, можда вам нисам тачно казао; ја осећам да ја њему сметам.
ЗОРКА: Али ни мало, верујте ни мало. Дамњановић остаје мој најмилији песник, а ваше ми је друштво врло пријатно, јер и ви волите такође Дамњановићеве песме.
ДАМЊАНОВИЋ: Само за то?
ЗОРКА: Та... не могу рећи да ми и иначе није у вашем друштву пријатно али, појмићете, колико ми је милије стога. (Гледа га дуже, јер је ои сужорно оборио г.таву и занемео) Или, можда, ви у души не волите ове песме, а читате их са мном само да ми угодите?
ДАМЊАНОВИЋ: О, како би их ја радо увек, увек с вама читао! Те су песме, верујте, израз моје душе; оне су моји најмилији и најискренији осећаји, те можете мислити колико ме то усхићава што су нашле одзива у тако лепој души као што је ваша.
ЗОРКА: Али, молим вас, ви сте опет почели да говорите неразумљиво.
ДАМЊАНОВИЋ: Па разуме се, видим ја то и сам, осећам и сам да говорим којешта! И то је оно, то је тај тежак, тај несносан мој положај, због којега сам принуђен да говорим којешта. Ви би ме могли разумети тек кад би вам се потпуно и искрено исповедио.
ЗОРКА: Исповедио? Но, па исповедите се, ако вам је до тога стало.
ДАМЊАНОВИЋ: Немогуће, бар овога тренутка немогуће. Сутра можда, или вечерас, или кроз један сат или кроз десет минута можда. Ја не знам кад, али знам да се овога положаја морам ослободити, морам ако ничега другог ради, а оно да бих вам могао рећи...
ЗОРКА: Шта?
ДАМЊАНОВИЋ: Чекајте! Овога тренутка ми паде на памет да међу Дамњановићевим стиховима има један који је кадар... који је... (Журно прелистава књигу). Овај, да, овај! Читајте, молим вас, читајте! (Даје јој отворену књигу, означавајући прстом стих).
ЗОРКА (Чита):
И кад бих смео, ја снаге не бих имао,
Да срце своје пред тобом отворим,
Већ ћутим немо,
Ал' ми се разумемо;
Ил' гдекад јоште погледом говорим!
ДАМЊАНОВИЋ: Јесте ли прочитали?
ЗОРКА: Јесам!
ДАМЊАНОВИЋ: Прочитајте, молим вас, још једанпут!
ЗОРКА: Ал ја то већ знам на памет.
ДАМЊАНОВИЋ: Па, реците!
ЗОРКА (Говори)
И кад бих смео, ја снаге не бих имао,
Да срце своје пред тобом отворим,
Већ ћутим немо,
Ал' ми се разумемо;
Ил' гдекад јоште погледом говорим!
ДАМЊАНОВИЋ: О, како бих волео кад бих ја могао те сти хове да изговорим.
ЗОРКА: А зашто не бисте могли?
ДАМЊАНОВИЋ: Управо, могао бих, али кад бих смео?
ЗОРКА: А зашто и да не смете?
ДАМЊАНОВИЋ: „И кад бих смео, ја снаге не бих имао”...
ЗОРКА: Ето, видите, да бисте их могли изговорити. Продужите.
ДАМЊАНОВИЋ:
И кад бих смео, ја снаге не бих имао
Да срце своје пред тобом отворим,...
ЗОРКА: Продужите.
ДАМЊАНОВИЋ: Не. Оно што сам хтео да кажем, казао сам и са оволико.
ЗОРКА: А, то сте само хтели да кажете?
ДАМЊАНОВИЋ: Да!
ЗОРКА: Да кажете? Коме?
ДАМЊАНОВИЋ: Вама!
ЗОРКА: Мени?!
ДАМЊАНОВИЋ: Одиста, госпођице, ја немам снаге, и ето на умем ни речи да нађем; међутим, то је одиста тешко, мени је бар тешко.
ЗОРКА: Али ја вас све мање разумем.
ДАМЊАНОВИЋ: У томе и јесте сва тешкоћа. Ја бих волео, кад бисте ме хтели разумети а и да не кажем; кад бисте ме хтели ослободити тога да вам казујем, јер ја то не умем.
ЗОРКА: Кад бих вас ослободила тога да ми казујете? Па лепо, ево ослобођавам вас.
ДАМЊАНОВИЋ: Али не. Ја у ствари не желим да ме ослободите. Управо, ви видите и сами, да сам ја ужасно збуњен, и ја не знам шта желим а шта не желим.
ЗОРКА: Не знате шта желите?
ДАМЊАНОВИЋ: Знам, знам одиста шта желим, али... ето видите како се све више збуњујем и како све мање умем да кажем што хоћу. Немам храбрости да говорим отворено, а кад бих је имао...
ЗОРКА: Ја увек отворено говорим.
ДАМЊАНОВИЋ: Зацело, томе сам се требао научити од вас. Ви сте ми отворено признали да волите Дамњановића.
ЗОРКА: Нисам вам то признала.
ДАМЊАНОВИЋ: Јесте. Уосталом, и да нисте ја бих то увидео.
ЗОРКА: Па и кад бих га одиста волела?...
ДАМЊАНОВИЋ: То би ми онда требало само храбрости да...
ЗОРКА: Вама?!
ДАМЊАНОВИЋ: Да, јер ево... одлучио сам се да будем отворен: јер ја вас волим. Нисам умео то да вам кажем лепим речима, недостају ми. Нисам умео да вам то кажем на некакав згоднији начин, неумешан сам. Ја молим да ми опростите, што сам најзад морао овако сурово, овако просто да вам кажем то.
ЗОРКА: Али, господине...
ДАМЊАНОВИЋ: Ево, ја се већ кајем што сам говорио, кад нисам умео рећи; ја се већ бојим да сам пренаглио, ја се...
ЗОРКА: Зацело сте ме изненадили.
ДАМЊАНОВИЋ: Ти су осећаји изненадили и мене својом наглошћу. Да ли што су вам ти стихови тако омилели, или ваша изјава да волите Дамњановића...
ЗОРКА: Али та изјава...
ДАМЊАНОВИЋ: Она ме је охрабрила.
ЗОРКА: Она! Она вас је најмање могла охрабриги. Но кад сте већ повереник моје тајне, кад сте ви према мени били тако отворени, у истини заслужујете, да то и ја према вама будем. ја вам не могу спорити, да сте и ви од прве код мене стекли неко поверење, ја вам чак признајем...
ДАМЊАНОВИЋ (Весело): Признајете?
ЗОРКА: Да ме ви интересујете, симпатични сте ми, могла бих бити с вама добар и искрен пријатељ, али... ви сте ми украли признање да волим Дамњановића, па зар вам то није довољан одговор на вашу изјаву? Када сте већ знали за моје осећаје према Дамњановићу, зашто сте и покушавали да чините изјаве које су, ево, довеле у незгодан положај и вас и мене. '
ДАМЊАНОВИЋ: Зашто сам чинио те изјаве? Зато, што нема разлике између Дамњановића и мене.
ЗОРКА: Нема разлике? Али, забога, Дамњановић је песник; он је написао ове красне песме, које су ми душу освојиле, а ви... ви сте обичан човек. Ја иначе немам ништа противу вас, али, ви сте обичан човек; једете, спавате, пијете, идете, говорите као и сви други, сасвим као и сви друти обични људи. Размислите, па ћете и сами видети да је тако. Ево, ја ћу вас оставити да будете слободни, па да размислите и сами, а кад увидите ту разлику, казаћете ми. Ја нисам рада, да се ми једно на друго срдимо. (Да му цвет који је до сад држала у руци и оде).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|