Običan čovek (šala u tri čina)/23
IX
ZORKA, DAMNjANOVIĆ
ZORKA: Vi ste sad vrlo veseli?
DAMNjANOVIĆ: Ja? Na protiv!
ZORKA: Pa došao vam je otac?
DAMNjANOVIĆ: Otac? — Da, on je... on je došao. Ali ja ipak nisam veseo, ja upravo ne mogu biti veseo.
ZORKA: A zašto ne biste bili veseli?
DAMNjANOVIĆ: Osećam, kad god ste vi prisutni, da nisam veseo.
ZORKA: Ja?
DAMNjANOVIĆ: U stvari ja vam ne govorim istinu, jer ja odista volim kad ste vi tu, pa ipak...
ZORKA: Pa ipak više volite kad nisam tu. No, recite, recite, što se ustežete?
DAMNjANOVIĆ: Ta ne, zaboga! Kako bih mogao reći ono što ne stoji, ono što nije istina...
ZORKA: Šta onda dakle znači ono vaše „pa ipak”?
DAMNjANOVIĆ: Znači da me vaše prisustvo potseća na moj težak položaj, na moj nesnosan, neizdržljiv položaj.
ZORKA: To ne razumem.
DAMNjANOVIĆ: Zamislite čoveka koji mora da uguši svoje sopstveno ja; koji mora sam sebe da osporava, da krije, da negira; koji mora svoje sopstvene osećaje da ustupa drugome; koji uopšte...
ZORKA: Sve to još manje razumem.
DAMNjANOVIĆ: Verujem vam, a izvesno ćete me još manje razumeti kad vam rečem, na primer, da meni taj Damnjanović užasno smeta.
ZORKA: Damnjanović?
DAMNjANOVIĆ: Ili, možda vam nisam tačno kazao; ja osećam da ja njemu smetam.
ZORKA: Ali ni malo, verujte ni malo. Damnjanović ostaje moj najmiliji pesnik, a vaše mi je društvo vrlo prijatno, jer i vi volite takođe Damnjanovićeve pesme.
DAMNjANOVIĆ: Samo za to?
ZORKA: Ta... ne mogu reći da mi i inače nije u vašem društvu prijatno ali, pojmićete, koliko mi je milije stoga. (Gleda ga duže, jer je oi sužorno oborio g.tavu i zanemeo) Ili, možda, vi u duši ne volite ove pesme, a čitate ih sa mnom samo da mi ugodite?
DAMNjANOVIĆ: O, kako bi ih ja rado uvek, uvek s vama čitao! Te su pesme, verujte, izraz moje duše; one su moji najmiliji i najiskreniji osećaji, te možete misliti koliko me to ushićava što su našle odziva u tako lepoj duši kao što je vaša.
ZORKA: Ali, molim vas, vi ste opet počeli da govorite nerazumljivo.
DAMNjANOVIĆ: Pa razume se, vidim ja to i sam, osećam i sam da govorim koješta! I to je ono, to je taj težak, taj nesnosan moj položaj, zbog kojega sam prinuđen da govorim koješta. Vi bi me mogli razumeti tek kad bi vam se potpuno i iskreno ispovedio.
ZORKA: Ispovedio? No, pa ispovedite se, ako vam je do toga stalo.
DAMNjANOVIĆ: Nemoguće, bar ovoga trenutka nemoguće. Sutra možda, ili večeras, ili kroz jedan sat ili kroz deset minuta možda. Ja ne znam kad, ali znam da se ovoga položaja moram osloboditi, moram ako ničega drugog radi, a ono da bih vam mogao reći...
ZORKA: Šta?
DAMNjANOVIĆ: Čekajte! Ovoga trenutka mi pade na pamet da među Damnjanovićevim stihovima ima jedan koji je kadar... koji je... (Žurno prelistava knjigu). Ovaj, da, ovaj! Čitajte, molim vas, čitajte! (Daje joj otvorenu knjigu, označavajući prstom stih).
ZORKA (Čita):
I kad bih smeo, ja snage ne bih imao,
Da srce svoje pred tobom otvorim,
Već ćutim nemo,
Al' mi se razumemo;
Il' gdekad jošte pogledom govorim!
DAMNjANOVIĆ: Jeste li pročitali?
ZORKA: Jesam!
DAMNjANOVIĆ: Pročitajte, molim vas, još jedanput!
ZORKA: Al ja to već znam na pamet.
DAMNjANOVIĆ: Pa, recite!
ZORKA (Govori)
I kad bih smeo, ja snage ne bih imao,
Da srce svoje pred tobom otvorim,
Već ćutim nemo,
Al' mi se razumemo;
Il' gdekad jošte pogledom govorim!
DAMNjANOVIĆ: O, kako bih voleo kad bih ja mogao te sti hove da izgovorim.
ZORKA: A zašto ne biste mogli?
DAMNjANOVIĆ: Upravo, mogao bih, ali kad bih smeo?
ZORKA: A zašto i da ne smete?
DAMNjANOVIĆ: „I kad bih smeo, ja snage ne bih imao”...
ZORKA: Eto, vidite, da biste ih mogli izgovoriti. Produžite.
DAMNjANOVIĆ:
I kad bih smeo, ja snage ne bih imao
Da srce svoje pred tobom otvorim,...
ZORKA: Produžite.
DAMNjANOVIĆ: Ne. Ono što sam hteo da kažem, kazao sam i sa ovoliko.
ZORKA: A, to ste samo hteli da kažete?
DAMNjANOVIĆ: Da!
ZORKA: Da kažete? Kome?
DAMNjANOVIĆ: Vama!
ZORKA: Meni?!
DAMNjANOVIĆ: Odista, gospođice, ja nemam snage, i eto na umem ni reči da nađem; međutim, to je odista teško, meni je bar teško.
ZORKA: Ali ja vas sve manje razumem.
DAMNjANOVIĆ: U tome i jeste sva teškoća. Ja bih voleo, kad biste me hteli razumeti a i da ne kažem; kad biste me hteli osloboditi toga da vam kazujem, jer ja to ne umem.
ZORKA: Kad bih vas oslobodila toga da mi kazujete? Pa lepo, evo oslobođavam vas.
DAMNjANOVIĆ: Ali ne. Ja u stvari ne želim da me oslobodite. Upravo, vi vidite i sami, da sam ja užasno zbunjen, i ja ne znam šta želim a šta ne želim.
ZORKA: Ne znate šta želite?
DAMNjANOVIĆ: Znam, znam odista šta želim, ali... eto vidite kako se sve više zbunjujem i kako sve manje umem da kažem što hoću. Nemam hrabrosti da govorim otvoreno, a kad bih je imao...
ZORKA: Ja uvek otvoreno govorim.
DAMNjANOVIĆ: Zacelo, tome sam se trebao naučiti od vas. Vi ste mi otvoreno priznali da volite Damnjanovića.
ZORKA: Nisam vam to priznala.
DAMNjANOVIĆ: Jeste. Uostalom, i da niste ja bih to uvideo.
ZORKA: Pa i kad bih ga odista volela?...
DAMNjANOVIĆ: To bi mi onda trebalo samo hrabrosti da...
ZORKA: Vama?!
DAMNjANOVIĆ: Da, jer evo... odlučio sam se da budem otvoren: jer ja vas volim. Nisam umeo to da vam kažem lepim rečima, nedostaju mi. Nisam umeo da vam to kažem na nekakav zgodniji način, neumešan sam. Ja molim da mi oprostite, što sam najzad morao ovako surovo, ovako prosto da vam kažem to.
ZORKA: Ali, gospodine...
DAMNjANOVIĆ: Evo, ja se već kajem što sam govorio, kad nisam umeo reći; ja se već bojim da sam prenaglio, ja se...
ZORKA: Zacelo ste me iznenadili.
DAMNjANOVIĆ: Ti su osećaji iznenadili i mene svojom naglošću. Da li što su vam ti stihovi tako omileli, ili vaša izjava da volite Damnjanovića...
ZORKA: Ali ta izjava...
DAMNjANOVIĆ: Ona me je ohrabrila.
ZORKA: Ona! Ona vas je najmanje mogla ohrabrigi. No kad ste već poverenik moje tajne, kad ste vi prema meni bili tako otvoreni, u istini zaslužujete, da to i ja prema vama budem. ja vam ne mogu sporiti, da ste i vi od prve kod mene stekli neko poverenje, ja vam čak priznajem...
DAMNjANOVIĆ (Veselo): Priznajete?
ZORKA: Da me vi interesujete, simpatični ste mi, mogla bih biti s vama dobar i iskren prijatelj, ali... vi ste mi ukrali priznanje da volim Damnjanovića, pa zar vam to nije dovoljan odgovor na vašu izjavu? Kada ste već znali za moje osećaje prema Damnjanoviću, zašto ste i pokušavali da činite izjave koje su, evo, dovele u nezgodan položaj i vas i mene. '
DAMNjANOVIĆ: Zašto sam činio te izjave? Zato, što nema razlike između Damnjanovića i mene.
ZORKA: Nema razlike? Ali, zaboga, Damnjanović je pesnik; on je napisao ove krasne pesme, koje su mi dušu osvojile, a vi... vi ste običan čovek. Ja inače nemam ništa protivu vas, ali, vi ste običan čovek; jedete, spavate, pijete, idete, govorite kao i svi drugi, sasvim kao i svi druti obični ljudi. Razmislite, pa ćete i sami videti da je tako. Evo, ja ću vas ostaviti da budete slobodni, pa da razmislite i sami, a kad uvidite tu razliku, kazaćete mi. Ja nisam rada, da se mi jedno na drugo srdimo. (Da mu cvet koji je do sad držala u ruci i ode).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|