Обичан човек (шала у три чина)/2
II
ВИЂЕНТИЈЕ, ЗОРКА
ВИЋЕНТИЈЕ (Стар момак, укусно обучен и чисто избријан, реуматнчан. На глави носи сламни шешир, а улази под сунцобраном): Ти си ту, Зорице! А где ти је отац?
ЗОРКА: По цели дан је доле код мајстора; тамо где се оправља ограда.
ВИЋЕНТИЈЕ: Знам, али (Гледа на часовник) време је већ за нашу партију шаха.
ЗОРКА: Је л’ те, чика Вићентије, ви волите стихове? Је л’ те?
ВИЋЕНТИЈЕ: Какве стихове?
ЗОРКА: Па тако, на пример, стихове о љубави?
ВИЋЕНТИЈЕ: О, љубави? — Па овај... како да ти кажем, могао бих и да их волим. Зашто да их не волим?
ЗОРКА: Молим вас, да вам прочитам само ове. (Тражи по књизи и нађе). Али знате шта? Да седнете на љуљашку, да се љуљате, а ја ћу да вам их читам.
ВИЋЕНТИЈЕ: Каква љуљашка?
ЗОРКА: Па ето овамо. Седите па се љуљајте, а зажмурите, па онда, ако сте заљубљени — истина, чика Вићентије, јесте ли ви заљубљени?
ВИЋЕНТИЈЕ (У незгоди, за се): Хм! Није него још нешто! Као да се такве ствари говоре деци. (Гласно). Та, оно, нисам; али... Могу ја сасвим зажмурити и љуљати се, а не бити заљубљен.
ЗОРКА: Замислите, чика Вићентије, да сте заљубљени, и да не познајете ону коју волите.
ВИЋЕНТИЈЕ: Ето ти сад! Откуда се то може замислити?
ЗОРКА: Може, седите само на љуљашку и зажмурите, а ја ћу вам читати стихове, па ћете онда осетити, како ће нешто топло да вам проструји кроз срце, кроз крв и кости...
ВИЋЕНТИЈЕ: Кроз кости? (Хвата се за колена). Ух!
ЗОРКА: Шта вам је?
ВИЋЕНТИЈЕ: Ниси требала да ми помињеш кости; сећаш ме, само мојих мука! Струји мени кроз кости већ одавно.
ЗОРКА: Шта?
ВИЋЕНТИЈЕ: Ех, шта! Кад је човек реуматичан, мора се одрећи сваког уживања, и све му је задовољство трљање шпиритусом и камфором.
ЗОРКА: А, је л’ зато ви, чика Вићентије, увек миришете на камфор?
ВИЋЕНТИЈЕ: Не знам, то нисам приметио, али знам да не миришем на љубичицу. (Седа на клупу). Нисам тако стар, али тај проклети реуматизам! Па још кад ми га ко помене!
ЗОРКА: Па што се не лечите?
ВИЋЕНТИЈЕ: Ех, што; нема ко да ме негује. Ево, дошао сам вам у госте, на чист ваздух, али — не помаже ту само чист ваздух, већ нега, нега!
ЗОРКА: Забога, зар вас ми не негујемо и не пазимо?
ВИЋЕНТИЈЕ: Та како да не! Не кажем ја то, али није то та нега, већ ту треба да се трља, маже, завија. Има ти ту триста ствари, а то, душо, може човек само у својој кући и имајући кога крај себе.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|