Običan čovek (šala u tri čina)/2
II
VIĐENTIJE, ZORKA
VIĆENTIJE (Star momak, ukusno obučen i čisto izbrijan, reumatnčan. Na glavi nosi slamni šešir, a ulazi pod suncobranom): Ti si tu, Zorice! A gde ti je otac?
ZORKA: Po celi dan je dole kod majstora; tamo gde se opravlja ograda.
VIĆENTIJE: Znam, ali (Gleda na časovnik) vreme je već za našu partiju šaha.
ZORKA: Je l’ te, čika Vićentije, vi volite stihove? Je l’ te?
VIĆENTIJE: Kakve stihove?
ZORKA: Pa tako, na primer, stihove o ljubavi?
VIĆENTIJE: O, ljubavi? — Pa ovaj... kako da ti kažem, mogao bih i da ih volim. Zašto da ih ne volim?
ZORKA: Molim vas, da vam pročitam samo ove. (Traži po knjizi i nađe). Ali znate šta? Da sednete na ljuljašku, da se ljuljate, a ja ću da vam ih čitam.
VIĆENTIJE: Kakva ljuljaška?
ZORKA: Pa eto ovamo. Sedite pa se ljuljajte, a zažmurite, pa onda, ako ste zaljubljeni — istina, čika Vićentije, jeste li vi zaljubljeni?
VIĆENTIJE (U nezgodi, za se): Hm! Nije nego još nešto! Kao da se takve stvari govore deci. (Glasno). Ta, ono, nisam; ali... Mogu ja sasvim zažmuriti i ljuljati se, a ne biti zaljubljen.
ZORKA: Zamislite, čika Vićentije, da ste zaljubljeni, i da ne poznajete onu koju volite.
VIĆENTIJE: Eto ti sad! Otkuda se to može zamisliti?
ZORKA: Može, sedite samo na ljuljašku i zažmurite, a ja ću vam čitati stihove, pa ćete onda osetiti, kako će nešto toplo da vam prostruji kroz srce, kroz krv i kosti...
VIĆENTIJE: Kroz kosti? (Hvata se za kolena). Uh!
ZORKA: Šta vam je?
VIĆENTIJE: Nisi trebala da mi pominješ kosti; sećaš me, samo mojih muka! Struji meni kroz kosti već odavno.
ZORKA: Šta?
VIĆENTIJE: Eh, šta! Kad je čovek reumatičan, mora se odreći svakog uživanja, i sve mu je zadovoljstvo trljanje špiritusom i kamforom.
ZORKA: A, je l’ zato vi, čika Vićentije, uvek mirišete na kamfor?
VIĆENTIJE: Ne znam, to nisam primetio, ali znam da ne mirišem na ljubičicu. (Seda na klupu). Nisam tako star, ali taj prokleti reumatizam! Pa još kad mi ga ko pomene!
ZORKA: Pa što se ne lečite?
VIĆENTIJE: Eh, što; nema ko da me neguje. Evo, došao sam vam u goste, na čist vazduh, ali — ne pomaže tu samo čist vazduh, već nega, nega!
ZORKA: Zaboga, zar vas mi ne negujemo i ne pazimo?
VIĆENTIJE: Ta kako da ne! Ne kažem ja to, ali nije to ta nega, već tu treba da se trlja, maže, zavija. Ima ti tu trista stvari, a to, dušo, može čovek samo u svojoj kući i imajući koga kraj sebe.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|