Ново доба/6

ПРИЗОР ДРУГИ

(Соба са обичним намештајем код Максима; врата се отварају, унутра улазе: Никола Бећарр и Комарац разговарајући се.)

НИКОЛА: Па шта велиш: доћи ће?
КОМАРАЦ: Само док сврше неке своје послове. Али, до ћавола. где је мајстор-Макса?
НИКОЛА: Па нема му ни газдарице?
КОМАРАЦ: Она је отишла у село до неке својте, зато смо се овде и сакупили, што се можемо насамо посаветовати а не ћемо имати слушалаца, па још — жену!
(Улазе Дујан Просек, Филип Суша и поздравњају се.)
ФИЛИП: (Комарцу): Где си, човече божји? Откад те не видех! Управо од оног вечера, кад си очитао оно газда-Тривуну. Зацело, гора му освета неће требати, тако си шта могао само ти измислити.
КОМАРАЦ: Ха, ха, ха! Могу рећи, да ће се дуго чешати иза ушију! Али — ко направи ону свађу и неприлику међу нама? Једва сам изнео читаву главу?
ДУЈАН: Не знам. Неко из гомиле, и одмах затим бој се отпоче.
КОМАРАЦ: Извесио ко од вас либерала и напредњака?
НИКОЛА: Махните се, људи, празна разговора, већ да почнемо једном, зашто смо се и сакупили. Познато вам је, да је Тривун положио оставку на своје посланичко место и сад ваља да бирамо другога. Кога дакле мислите на његово место за посланика? Говорите, како бих мога спремити гласаче из доњег шора, за кога да гласају.
ФИЛИП: А ја из горњег шора.
ДУЈАН: А ја своје познанике из господске улице.
КОМАРАЦ: А ја еснаф берберски и чарубџијски.
НИКОЛА: Па шта велите — Станко Поноћ?
КОМАРАЦ: И ако сам по начелу противник и ваш и његов, опет, кад у овој вароши готово и нема ког другог ван Станка и Трнвуна, онда гласам за првог. (себи) ђаво ће га однети, ако ми после, по обећању, не изради за ђумругџију!
ДУЈАН: Тако исто и ја!
ФИЛИП: И ја!
НИКОЛА: Онда су готова посла. Само још да причекамо мијстор-Максу, те да му јавимо одлуку нашу. Он стоји добро код кројача и капамаџија —
КОМАРАЦ: Можда грешим, али мени тај човек изгледа нешто сумњив. Био је противан и да се даје Тривуну а после кад је већина решила, није хтео доћи.
ДУЈАН: Шта има ту сумњиво? Био чсвек противан, па није хтео доћи.
КОМАРАЦ: Увек су ми ти кројачи сумњив свет.
НИКОЛА (гледа кроз прозор): Баталите свађу. Ево и њега!
ФИЛИП: Хвала богу! А морамо се журити, сутра је и онако избор, не смемо часа изгубити.
(У собу улази Максим )
НИКОЛА: Добро дошао! Казао сам ти већ, да ћемо се сакупити у твојој кући, да се о оној ствари споразумемо и ево, брате, свршисмо и без тебе: решили смо, да сутра спремимо своје пријатеље, да при избору посланика гласају за Станка. Ти ћеш то исто учинити и код својих људи.
МАКСИМ: Хм, то је лепо, али да то неће коме од наших начелних пријатеља шкодити, можда убити му срећу, за навек. У осталом — ако се боље размислимо — шта би имали баш тако противу Тривуна.
КОМАРАЦ: Ето, јесам ли рекао да су шнајце увек конзервативан елеменат!
НИКОЛА (Максиму): Батали, човече, такав разговор!
МАКСИМ: Али ето, случај је хтео, да се сва кривица за овај наш рад, баци на леђа нашем пријатељу Драгомиру, а ви знате —
КОМАРАЦ: Не знамо ми ништа за којечије приватне ствари: овде налажу народни интереси.
МАКСИМ. (себи):Угурсузу! (гласно) Па лепо! Њега да изоставимо! Али шта ћемо с тобом, Дујане, с тобом, Никола, с тобом, Филипе?
СВИ: Како то, шта је то било?
МАКСИМ: Знате, да вам се у овој неприлици нашао Станко и исплатио ваше дугове. Али шта ћете рећи, кад чујете, да је то своје примање за дупле новце продао Тривуну. (себи) Ја сам и преварио Станка! Казао сам, да су га ови изневерили и да неће гласати за њега а Тривуна опет наговорио, да купи њихов дуг.
ФИЛИП: Ха, ха, ха! Сад је доцкан! Имам пара да платим, сад нисам у нужди
ДУЈАН: Тако исто и ја.
НИКОЛА: Али ипак, то је нечовечно.
ФИЛИП: И таког човека да бнрамо запослаиика!
ДУЈАН: Чисто не могу веровати, да је могао тако што учинити!
МАКСИМ: Јуче сам се разговарао о томе с Тривуном. Бадава, ипак је он поштен човек! Рекао ми је, да се јако покајао, што је то учинио и да неће код власти чинити никакав корак! Вели: кад имају, нек плате — (улази Станко.) (Себи) Сад је све — пропало!
СТАНКО: Добар дан, браћо! (сви га зачуђено погледају и ћуте.)
СТАНКО. (себи) Дакле је заиста. Нисам преварен; ево их на окупу! (гласно) Хвала Богу те вас нађох све а баш сам мислио да се разговарам са вама —
ФИЛИП: Хвала лепо!
ДУЈАН: После онога, што се десило—-
КОМАРАЦ: Ама шта вам је, браћо? Да се споразумемо —
Станко (себи): Извесно је као што видим — већ све свршено. — Максим дакле није лагао; казао је, да ће се у тој цељи састати код њега и ево их. ј Неће бити паметно, кад сам учинио лудост и споречкао се са свима те тиме изгубио земљиште, да се бар онда овом удесном приликом, која ми се указала, не помирим с Тривуном, који добро стоји код власти, а који је извесно чуо, да сам био против њега. (гласно) Дошао сам, браћо, да се споразумемо. Знам да сте се сакупили, да се договорите о избору посланика.
ФИЛИП (шануће Ннколи): Гледај, молим, те безобразлука! Хоће да се сам препоручи —
СТАНКО: Па као мислим, доста смо се између себе гложили и неправедно нападали један на другог. Време је, да се помиримо, а то, ћемо учинити, ако — удаљени од сваких предрасуда — гласамо пононо за Тривуна. (себи) Ово ће бити лепа проба. Сад ћу чути, шта је у ствари.
ФИЛИП (себи): Чисто својим ушима ие верујем! Мора да је осетио нешто, стари је лисац то. Али шта би то било?
КОМАРАЦ: Та јели могуће? Зар ви, газда Станко? Не, то не сме бити —
Станко (шапуће му): Опрости! Али — принуђен сам.
КОМАРАЦ (гласно): Шта, принуђен, ко принуђен?
СТАНКО. (себи):До ђавола! Заборавио сам, да је глув.
ФИЛИП (шапуће Николи): Принуђен! Чујеш, Никола?
НИКОЛА: Ја сам мишљења, браћо, да заборавимо што је било па да преко својих пријатеља изаберемо опет, као што рече газда Станко, Тривуна за нашег посланнка. У осталом он је доста познат и са великим људима, могао би израдити, да нам се из касе државне одобри зајам, да оправимо цркву и школу, да подигнемо касарну. Помнслите! Колика би хасна за варош била, кад би у њој живио стално један баталијон војске?
КАМАРАЦ: Али за Бога, иародни интереси!
ДУЈАН: А школа, а црква, а касарна? Зар то иису народни интереси?
СВИ (вичу): Трнвуна, Тривуна!
КОМАРАЦ: То је подло, заборавити народне интересе.
ФИЛИП: Ти си све то и направио —
МАКСИМ: (себи) Хвала Богу, иде све као намазано!
КОМАРАЦ: Лепо! Идем свуда да објавим вашу гадну одлуку.
МАКСИМ: Али шта имаш противу Трнвуна? Озбиљно кажи!
КОМАРАЦ (гордо): Даље, да ме се ниси коснуо својим прљавим рукама, презрени шнајдеру!
ФИЛИП: (полети к њему) Удавнћу га!
НИКОЛА: Чекајте, људи, овде ће, канда, бити лека. Реци ми, мајстор-Максиме. кад ти долази газдарица?
МАКСИМ: У другу недељу.
НИКОЛА (прилази прозорима, пипа шипке): Јаке су! (прилази другим вратима, пипа.) Затворена су. А сад ме чујте, браћо. Ми смо овде своји, и што смо радили, у споразуму смо радили. Реците: које први изнео, да је Тривун издао народне интереее, да је учинио ово и оно —
СВИ: Комарац, Комарац!
КОМАРАЦ: Самном заједно и — ви.
СТАНКО. (себи): Хвала богу, те ја остадох читав, а што се тиче ове будале —
НИКОЛА: Истина има и до нас неке кривице, што нисмо престали од даљих будалаштина, кад смо се уверилн, да није тако у ствари, али нисмо но својој глупости хтели, особито кад чусмо, да нас је тужио. Зато сам намислио, да исправимо погрешку, да спремимо свет, и да га поново, као што рече газда Станко, изаберемо за посланика, али и да казнимо главнога кривца. Кренућемо се сви одавде а Комарца ћемо — данас и сутра, док се не сврши гласање — затворити у ову собу.
КОМАРАЦ (виче): То неће бити, то је подло! (почне да бега али га они угурају у собу, изађу на поље и закључају с поља врата. Комарац у очајању трчи час прозору, час вратима, лупа и кад види да је свуд затворено, виче:) Издајице!

(Завеса пада.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.