Не сметај ми!

Не сметај ми! (Non mi turbar...)  (1899)  Писац: Ада Негри, преводилац: Драгиша Станојевић

Ако ли по кашто љубави тво̀је̂
Не слушам гласа ми̏ла;
Ако сам блијѐда, и ако мо̀је̂
Зјенице пламти си̏ла;

И видиш како сам главицу по́гла,
Не сметај, иди да̏ље̂
Еда бих призоре схватити мо́гла
Што свијет мени ша̏ље̂.

Посматрам ја како прозире гле̑дом
Облаке сунце ја̑рко,
И грли све жи̑во̂ и мр̑тво̂ ре̑дом
На земљи, грли жа̑рко.

С ливада травнијех, са свјежа се̑на
Са жетве тучних њи̑ва̂,
С пустаре, с оазе и вр̏та ње̑на,
С дрвених њених ди̑ва̂;

Из гора густијех које олу́ја
Потреса, мислиш ка̑ра̂;
Из тајних љубавних, божанских стру́ја̂
Којим се свијет ства̑ра̂,

Стижу ми будућих време́на̂ но̏ви
Лахори мила гла̑са,
Стижу ми — и моји врше се сно̏ви —
Даси од моћи, спа̑са.

Да свијет — чини ми с’ у том трѐну —
Пун воље, вјере, на̑да,
За вишим и бољим сав у пламѐну,
Ужива плоде ра̑да.

Нит’ више земљу нам крв људска пла̏ви̂,
Нит’ рука сече му̏шка̂;
Прошло је вријѐме рату и стра̏ви,
Баца с’ у коров пу̏шка.

Напредак ланцима већ Марса ве́за
Топовска гротла му́че̂
И пјесме убојне, а митраље́за
У месо сад не ту́че̂.

Напретка и рада крећу се пу̑ци,
С природом то су ра̏ти;
Пјесама од мира чују се зву̑ци,
Свак се са сваким бра̏ти.

Гле усијане су фабричке пе̏ћи,
Машина с лупом ду̏го̂м
Чује се, а сељак у вељој сре̏ћи
Гле земљу пара плу̏гом.

Лавовски кличући, докле је це́ла
Земља нам у том вре́њу,
Слобода развија крио̀ца бе́ла, —
Слава јој васкрсе́њу!

Извор

1899. Нова искра. Година прва, број 4, стране 62-63.