Расла ми, расла, титра и наранџа, Хеј, покрај л’јепа двора Лазина. Отуд иде Лазо, носи бич у руци, Хоће своју љубу њиме да бије. Немој мене, Лазо, моје сунце јарко, 5 Немој мене бити јако, мој Лазаре. Што ће наше чедо мало, хеј, заспало!
Драгослав Алексић, Личанке, песме из народа, Штампарија М. Сибинкића, Грачац, 1934., стр. 63-64.