Немања/8

Немања
Писац: Јован Суботић
ОСМИ ПРИЗОР

ОСМИ ПРИЗОР
Немања чита весео.

ПРВОСЛАВ:
Ако т’ чита и образ с очима,
Рекао бих неће бит’ злочесто.
НЕМАЊА (маше главом и чита даље у себи).
ПРВОСЛАВ (седне на столицу):
(К Радивоју.)
Седи кнеже, то ће потрајати,
Док Немања до краја просриче.
НЕМАЊА (спусти књигу и гласно се насмеје):
Теби није, брате, замерити,
Што ти с’ чини да три дана читам.
Нешто и ја најбрже не сричем
А нешто би и ти убрзао,
Само да знаш, шта у Дукли мисле.
(Даје му писмо.)
На, па читај сам!
ПРВОСЛАВ (тура писмо):
Таман посао!
То би било тамо до недеље.
НЕМАЊА:
А ти немој мене задирати.
Да вам дакле кажем обојици:
Краљ ми пише, да му мило бјеше,
Што му послах људе без одкупа,
И да ће ми за лепо уздарје
Све од Грка робље искупити.
Пак ми пише, да би рад видио,
Кад смо браћа, да браћа будемо,
Да се један с другим састајемо,
Један другом у помоћ идемо.
И зато ме овим писмом зове,
Да му дођем у Дуклу у госте,
И новедем и браћу осталу,
А нарочно брата Првослава.
Е сад јесте л’ овом гласу вољни?
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Не иди му, тако ти имена!
НЕМАЊА:
Зашто, кнеже?
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Узрока ти не знам,
Али ми се нешто не допада.
Врло много о братству говоре,
А душмани јуче бит’ престасте.
НЕМАЊА:
Та нису ли све то моје речи,
Па зар и ја на зло какво идем?
Нас пре тешко жељах ти прилику,
Да се с њиме братски разговорим,
А сад да се к’о дете поплашим,
И само се већма разцепимо.
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Што ти драго, како те Бог учи!
Узхтенеш ли мене послушати,
Седи, где си, а на част им братство.
Ти имадеш браће и осим њих;
Три ти брата у земљи кнезују,
К’о три дичне твоје перјанице,
Па без њих три моћи ћеш живити.
НЕМАЊА:
Без Бога се ништ’ неда свршити.
Рече л’ коме штогод учинити,
Чуваће га док год не доврши;
Пак и мене ак’ он не узчува,
Нисам вредан ни сам да се чувам.
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Па хоћеш ли водит’ Првослава?
НЕМАЊА (к Првославу):
Би л’ ти тамо?
ПРВОСЛАВ:
Како ти наредиш.
НЕМАЊА:
Знам, знам, да би одмах полетио,
Али ваља памет послушати.
Кад ја идем, ти остани овде,
Да видимо најпре на чему смо,
А сад хајдмо да одговор дамо.
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Та ти ваља.
ПРВОСЛАВ:
Дакле нек је тако.
(Оду сва троица.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.