Немања/9
| ←Осми призор | Немања Писац: Јован Суботић ДЕВЕТИ ПРИЗОР |
Први призор→ |
ДЕВЕТИ ПРИЗОР
Соба у двору кнеза Владимира.
Кнез Владимир и Бан Степан уђу.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (намргођен):
Ко си? Шта ћеш?
БАН СТЕПАН:
Ко сам? То ти могу
Казат’; али шга ћу? то од тебе
Чути морам: ти ме амо позва.
Ја сам један тужан избег, кнеже,
Кога сила од куће одтера,
И љубов га овамо доведе,
Која сваког за живот везује.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (строго):
Сад знам унрав колико сам знао.
Како ти је име? Одкуда си?
БАН СТЕПАН:
Нећу ти се крити ни сакриват’,
Бан босански ту пред тобом стоји!
КНЕЗ ВЛАДИМИР (мери га):
Па шта с’ хтјео с краљем?
БАН СТЕПАН:
Хотео сам,
Молити га, да ме где заклони.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (бесно):
Зар ти не знаш, да кроз моја врата
Улази се у собу краљеву?
БАН СТЕПАН:
’Вако стран, од куд сам мог’о знати?
Мишљах, краљ је овде старешина,
И ако ме он прими, примљен сам.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Да научиш, да коме је нужда,
Најпре ваља, да добро разпита,
Где му треба помоћ заискати,
Јошт' ћу т’ данас у Босну вратити.
БАН СТЕПАН (уплаши се):
Не за Бога! Не терај ме награг!
То би било слат’ ме на губиште.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
И не треба чувати неверу.
(Зазвони, слуга уђе.)
Ти ћеш овог овде оковати,
Па ћеш рећи кнезу Ниносаву,
Да избере дванајст коњаника,
И пошаље у Босну бегунца ,
И преда га царском кефалији.
БАН СТЕПАН:
Краљ је мене под свој штит узео.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Шта краљ? Шта зна краљ? Он само знаде
Све вероват’, што му ма ко каже,
На сваку се сузу смиловати,
Милост делит’, а не питат’ коме,
Ни на што нас то довести може.
А’ ја знадем, шта ће сутра бити,
Док заишту од нас неверника.
Зар због тебе да мир прекинемо
Са најбољим својим пријатељем?
Зар те твоје старе главе ради
Да нам младе рат потре јунаке?
Та да Дуклу цару поклонимо,
Не би му се тако умилили,
Као кад му тебе изручимо.
(К слуги.)
Твојом главом за њега ми стојиш.
(Да знак, да бана води.)
БАН СТЕПАН (за себе):
Ано, ово теби отац чини.
(Клекне пред Владимира.)
Кад краљеву порећи не сумњаш,
Ваљада си и бољи од краља.
О јуначе, тако ти деснице,
И јуначке среће на боишту,
Нетерај ме да изгубим главу,
Већ ме прекри где год, да ми никад
У свијету име се не чује.
Нико не зна, куда сам избег'о,
Нико неће знати, да сам овде;
Турни куд ме у какву самоћу,
Да свет мисли, да ме више нема,
Па ћеш мени добро учинити,
Души својој место ухватити,
Земља ће ти на миру остати,
Неће бити штете ни одкуда,
А кадгод ти можда и хасниће.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Гледи га, па онда да внак момку да иде.
Устан’ горе!
БАН СТЕПАН:
Најпре реци на што
Јер ако ћеш натраг шиљати ме,
Боље овде ти ми скини главу...
КНЕЗ ВЛАДИСЛАВ:
Устај само, све ће добро бити,
Хтео сам ти само показати ,
Која рука овде владу држи.
А сад реци, што ћу те питати.
БАН СТЕПАН (устане):
Питај само, истину ћеш чути.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Како т’ стоје у Босни душмани?
Могу ли се задуго држати?
БАН СТЕПАН:
Ни годину саставити неће.
Сами себе морају скрхати.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
А видиш ии, да до мене стоји,
Послати те натраг, ил’ не послат’?
БАН СТЕПАН:
Да не видим неб’ пред тебе клек’о.
Крајња нужда сави ми колено.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Знам те, да си рода племенита,
Да ти реч је тврђа од камена.
Зато иштем, да ми се завериш,
Да ћеш увек само мене слушат’,
Другог никог, ма с’ и краљем звао.
БАН СТЕПАН:
Ко ме брани, тај ми је старији ,
Ко ми што да , њему ћу га чуват’.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
И да ћеш ми за главу одкупу
Онда дати, кад је ја заиштем.
БАН СТЕПАН:
Све ћу т’ дати радо и весело,
Што не буде од главе вредније.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Добро; а сад одмах се опреми,
Пак ћеш с писмом у град Клобук поћи;
И примити од града кључеве,
И град чуват верно од свакога.
Што ти треба, све ћеш тамо наћи;
Оружане људе затећи ћеш,
А за друго биће моја брига;
Постараћу с’, да што боље живиш.
Тамо нико страни не долази,
Тамо и ти најмирнији бићеш.
БАН СТЕПАН:
Хвала т’, кнеже, на такој милости.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Милост име од пошледка прима
Враћа ли се како заслужује,
Онда с’ може милошћу назвати;
А ако се врати, како с’ неће,
Није милост, него лудост права.
Ја учиних, а ти име дај:
Али памти с киме посла имаш!
(Оде, за њим бан.)
ЗАВЕСА ПАДНЕ.
|