Nemanja/9
| ←Osmi prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić DEVETI PRIZOR |
Prvi prizor→ |
DEVETI PRIZOR
Soba u dvoru kneza Vladimira.
Knez Vladimir i Ban Stepan uđu.
KNEZ VLADIMIR (namrgođen):
Ko si? Šta ćeš?
BAN STEPAN:
Ko sam? To ti mogu
Kazat’; ali šga ću? to od tebe
Čuti moram: ti me amo pozva.
Ja sam jedan tužan izbeg, kneže,
Koga sila od kuće odtera,
I ljubov ga ovamo dovede,
Koja svakog za život vezuje.
KNEZ VLADIMIR (strogo):
Sad znam unrav koliko sam znao.
Kako ti je ime? Odkuda si?
BAN STEPAN:
Neću ti se kriti ni sakrivat’,
Ban bosanski tu pred tobom stoji!
KNEZ VLADIMIR (meri ga):
Pa šta s’ htjeo s kraljem?
BAN STEPAN:
Hoteo sam,
Moliti ga, da me gde zakloni.
KNEZ VLADIMIR (besno):
Zar ti ne znaš, da kroz moja vrata
Ulazi se u sobu kraljevu?
BAN STEPAN:
’Vako stran, od kud sam mog’o znati?
Mišljah, kralj je ovde starešina,
I ako me on primi, primljen sam.
KNEZ VLADIMIR:
Da naučiš, da kome je nužda,
Najpre valja, da dobro razpita,
Gde mu treba pomoć zaiskati,
Jošt' ću t’ danas u Bosnu vratiti.
BAN STEPAN (uplaši se):
Ne za Boga! Ne teraj me nagrag!
To bi bilo slat’ me na gubište.
KNEZ VLADIMIR:
I ne treba čuvati neveru.
(Zazvoni, sluga uđe.)
Ti ćeš ovog ovde okovati,
Pa ćeš reći knezu Ninosavu,
Da izbere dvanajst konjanika,
I pošalje u Bosnu begunca ,
I preda ga carskom kefaliji.
BAN STEPAN:
Kralj je mene pod svoj štit uzeo.
KNEZ VLADIMIR:
Šta kralj? Šta zna kralj? On samo znade
Sve verovat’, što mu ma ko kaže,
Na svaku se suzu smilovati,
Milost delit’, a ne pitat’ kome,
Ni na što nas to dovesti može.
A’ ja znadem, šta će sutra biti,
Dok zaištu od nas nevernika.
Zar zbog tebe da mir prekinemo
Sa najboljim svojim prijateljem?
Zar te tvoje stare glave radi
Da nam mlade rat potre junake?
Ta da Duklu caru poklonimo,
Ne bi mu se tako umilili,
Kao kad mu tebe izručimo.
(K slugi.)
Tvojom glavom za njega mi stojiš.
(Da znak, da bana vodi.)
BAN STEPAN (za sebe):
Ano, ovo tebi otac čini.
(Klekne pred Vladimira.)
Kad kraljevu poreći ne sumnjaš,
Valjada si i bolji od kralja.
O junače, tako ti desnice,
I junačke sreće na boištu,
Neteraj me da izgubim glavu,
Već me prekri gde god, da mi nikad
U svijetu ime se ne čuje.
Niko ne zna, kuda sam izbeg'o,
Niko neće znati, da sam ovde;
Turni kud me u kakvu samoću,
Da svet misli, da me više nema,
Pa ćeš meni dobro učiniti,
Duši svojoj mesto uhvatiti,
Zemlja će ti na miru ostati,
Neće biti štete ni odkuda,
A kadgod ti možda i hasniće.
KNEZ VLADIMIR:
Gledi ga, pa onda da vnak momku da ide.
Ustan’ gore!
BAN STEPAN:
Najpre reci na što
Jer ako ćeš natrag šiljati me,
Bolje ovde ti mi skini glavu...
KNEZ VLADISLAV:
Ustaj samo, sve će dobro biti,
Hteo sam ti samo pokazati ,
Koja ruka ovde vladu drži.
A sad reci, što ću te pitati.
BAN STEPAN (ustane):
Pitaj samo, istinu ćeš čuti.
KNEZ VLADIMIR:
Kako t’ stoje u Bosni dušmani?
Mogu li se zadugo držati?
BAN STEPAN:
Ni godinu sastaviti neće.
Sami sebe moraju skrhati.
KNEZ VLADIMIR:
A vidiš ii, da do mene stoji,
Poslati te natrag, il’ ne poslat’?
BAN STEPAN:
Da ne vidim neb’ pred tebe klek’o.
Krajnja nužda savi mi koleno.
KNEZ VLADIMIR:
Znam te, da si roda plemenita,
Da ti reč je tvrđa od kamena.
Zato ištem, da mi se zaveriš,
Da ćeš uvek samo mene slušat’,
Drugog nikog, ma s’ i kraljem zvao.
BAN STEPAN:
Ko me brani, taj mi je stariji ,
Ko mi što da , njemu ću ga čuvat’.
KNEZ VLADIMIR:
I da ćeš mi za glavu odkupu
Onda dati, kad je ja zaištem.
BAN STEPAN:
Sve ću t’ dati rado i veselo,
Što ne bude od glave vrednije.
KNEZ VLADIMIR:
Dobro; a sad odmah se opremi,
Pak ćeš s pismom u grad Klobuk poći;
I primiti od grada ključeve,
I grad čuvat verno od svakoga.
Što ti treba, sve ćeš tamo naći;
Oružane ljude zateći ćeš,
A za drugo biće moja briga;
Postaraću s’, da što bolje živiš.
Tamo niko strani ne dolazi,
Tamo i ti najmirniji bićeš.
BAN STEPAN:
Hvala t’, kneže, na takoj milosti.
KNEZ VLADIMIR:
Milost ime od pošledka prima
Vraća li se kako zaslužuje,
Onda s’ može milošću nazvati;
A ako se vrati, kako s’ neće,
Nije milost, nego ludost prava.
Ja učinih, a ti ime daj:
Ali pamti s kime posla imaš!
(Ode, za njim ban.)
ZAVESA PADNE.
|