Невјерна љуба Грујице Новковића

* * *



Невјерна љуба Грујице Новковића

Пије вино Новковић Грујица,
Не пије га с ким га браћа пију,
Ван са невјерном Анђелијом љубом.
Кад се Груја вина понапио,
Леже Грујо санак боравити... 5
Све му глава без узглавја спава.
Кад то виђе Анђелија љуба,
Сађе брзо у доње подруме
И до'вати танане конопе
И Грујици савезује руке 10
Од лаката до б'јели ноката.
Онда млада Анђелија љуба
Дозиваше пашу господина:
„О, богом ти, паша господине!
Лега' Грујо санак боравити, 15
Све му глава без узглавља спава,
'Ајде њему одсијеци главу;
Ја сам њему савезала руке,
Бићу теби за вијерну љубу.“
Ал' јој паша тога не верује, 20
Него паша 'вако одговара:
„Не будали, Анђелијо љубо!
Не би Грује виле уватиле,
Нити би га цареве делије,
Ко л' би њему савезао руке?“ 25
Али љуба 'вако проговара:
„А, богом ти, пашо господине!
Лако сам му савезала руке,
Јер се Грујо вина накитио,
Па је лега' санак боравити; 30
Све му глава без узглавља спава;
'Ајде, паша, одс'јеци му главу!“
Устаде се паша господине,
Собом води тридесет делија;
Уђе паша у дворе Грујине, 35
Туче Грују плетеном канџијом:
„Устај, Грујо, да вина пијемо!“
Устаде се Новковић Грујица,
У'вати му паша господине,
Невијерну Анђелију љубу, 40
Обљуби је на очи Грујине.
Још је паша Груји говорио:
„Богом ти је, Новковић Грујица!
Ђе најволиш сада погинути,
Али оћеш у двору б'јеломе, 45
Ал' ти драго насред поља равна,
Али, Грујо, у гори зеленој?“
Али тужан Грујо проговара:
„Богом ти је, паша господине!
Погинућу у гори зеленој; 50
Ал' ми дајте Јову нејакога
Нек он види ђе ћу погинути!“
И то паша Грују послушао,
Па му даде Јову нејакога.
Узе паша тридесет делија 55
Још невјерну Анђелију љубу
И дођоше у сред горе црне,
Вежу Грују за јелу зелену,
Посједоше Турци ужинати.
Када јесу Турци ужинали, 60
Сви легоше санак боравити,
Још најпрвији паша господине;
Али неће Анђелија љуба.
Љуби својој говорио Грујо:
„Ма бога ти, љубо драга моја! 65
Одвежи ми б'јеле руке моје,
Ево теби тврду вјеру давам,
Да ти ништа учинит нећу!“
Анђелија страшно одговара:
„Мучи, Грујо, ајдучко кољено! 70
Мучи, Грујо, да би замукао!
Ка и оћеш замукнути брзо.
Сад ћу свога пашу пробудити,
Па ће твоју главу одсјећи.“
Ђе несреће, Бог даде и среће, 75
Љуба леже санак боравити,
Малом Јови говори Грујица:
„Драго д'јете, мој нејаки Јово!
Привуци се паши господину,
Укради му ноже од појаса, 80
И укради сабљу саковату;
Не би л' нами бог и срећа дала,
Да би моје опростили руке,
Да у гори сасјечемо Турке!“
Мален Јово мудро учинио 85
И свог бабу радо послушао,
Привуче се паши господину,
Украде му и сабље и ноже,
Своме их је баби доносио,
Па му реже на руке конопе, 90
Пореза га по десници руци,
Трже крвца из деснице руке;
Ал' се д'јете крвце препануло,
Поче б'јежат у гору зелену,
Понојлак га Грујо дозивао: 95
„Немој ми се, д'јете, препадати,
Није крвца од деснице руке,
Ово крвца из конопа иде.“
Ал' се срећом Јово повратио,
На руку му резао конопе, 100
Колико их д'јете пререзује,
Још Грујица више претргује.
Кад је Грујо опростио руке,
Он се бритке сабље доватио,
Он у гори сасијече Турке. 105
Тридесет је Турак' посјекао,
Господина пашу оставио
И невјеру Анђелију љубу.
Стаде Грујо уз јелу зелену,
Ђе' но њега савезали Турци. 110
Још ће Грујо опробати љубу,
Пробуди је, те јој говорио:
„А, богом ти, драга љубо моја!
Опрости ми б'јеле руке моје,
Ево теби тврду вјеру давам, 115
Да ти ништа учинити нећу.“
А невјерна Анђелија љуба,
Она за то ништа и не хаје
Брзо буди пашу господина:
„Устај море, паша господине! 120
Посијеци ајдучко кољено
Ево мени спавати не даде,
Вајве теби о невјери ради!“
Устаде се паша господине,
Ал' ето му јада изненада, 125
Уза њ нема ни сабље ни ножа.
Шеће паша од јеле до јеле,
Свим' Турцима главе одсјечене;
Дође паша Новковић Грујици,
Па му љуби скуте и кољена 130
И моли га по два, по три пута:
„Господару, Новковић Грујица!
Не одс'јеци моје русе главе,
Ево теби пашилука мога
И ево ти обадвије љубе.“ 135
За то Грујо ништа и не хаје,
Ван пос'јече пашу господина
Па га вуче путу на раскршће,
Па га с'јече на четири стране,
Те га вјеша на четири гране. 140
Ко је страшљив, да не смије проћи,
Ко ј' слободан, нека чудо гледа.
Кад то вид'ла Анђелија љуба,
Поче бјежат' кроз гору зелену;
Ал' је Грујо 'вако говорио: 145
„Бре, невјеро, утећи ми нећеш.“
Ал' је Грујо љубу уватио,
Обадва јој ока ископао
И б'јеле јој дојке прорезао,
Те кроз дојке промеће јој руке; 150
И туче је плетеном канџијом:
„Бјеж', невјеро, у гору зелену,
Те се рани и од зла се брани,
Нек ти буде травица за рану,
А росица нек ти је водица![1] 155
Кад запјева славуљ, тица мала,
Ти ћеш знати да је данак б'јели;
Кад завије у планини вуци,
Ти ћеш знати, да је ноћца тавна.“
Ој, невјеро, да те бог убио, 160
Добра да си, не би те ни било!


Референца

  1. Од ове пјесме штампан је један варијанат у I. књ. ове моје збирке. Варијанат велим за то, јер ми је пјевач од ког ону пјесму у 1, књ. добих рекао, да је исту од Раде примио. Вриједно би било, да пошт. читаоц упореди ону пјесму са овом, па да види само: колика ли је разлика међу народ. пјевачима, и колико може један пјевач једну те исту пјесму с другијем рувом заођети и преокренути. (Ова примједба вриједи и за ове пјесме у овој књизи: „Јанковић Стојан и Џелебџија Мујо", „Милић и Богдан" и „Завидљива Павловица".)

Извор

  • Српске народне пјесме слијепца Раде Рапајића. Вјерно прибељежио и за штампу приредио Манојло Кордунаш, Збирка српских народних умотворина из Горње Крајине, књига II, у Новом Саду, издање и штампа А. Пајевића, 1892., стр. 94-99.