НА СН ГРЕДУШЧИ...
С последњом чежњом помрли зраци
Глухој и тамној стуштају с’ раци,
Магловит сутон с плаштом огрн’о,
Те наста вече — наста све црно.
Уморним светом санови лете
Ка’ тавна јата хоће да слете,
Ал’ тешка крила једва се крећу,
Ка’ облак црни лагано слећу.
У њима тајни каквих ти нема;
Чим који троман почне да дрема,
Већ пред њим стоји поворка цела
Намера нових и топлих жеља.
Једном се душа од страха мути,
Кад преда њ стане старчић угнути:
Погођен снимак будућег века,
Што ће донети старост му мека.
А гле онога како се буди,
Стравнога срца, стешњених груди,
Озбиљан прекор савест му мори,
У жилам’ једрим пакао гори.
И виче, дрхће од сињег бола,
Јер савест бије ка’ сабља гола,
И ломи, мучи, сече и боде
Док страшна претња мине и оде.
А оно јато сенака бледих
Што но на худим колибам’ седи,
Из тебе пушта мирис од ружа:
То су све снови спокојних душа.
Безбрижан умор лагано с’ губи,
А слатка нада лице им љуби,
Просипа сладост дарова светих,
Што ће им прва зора донети.
И ја сам тежак, ходите снови,
Да се уморан живот обнови,
Приђите — од вас не стрепим ништа,
Јер савест моја сасвим је чиста.
