NA SN GREDUŠČI...
S poslednjom čežnjom pomrli zraci
Gluhoj i tamnoj stuštaju s’ raci,
Maglovit suton s plaštom ogrn’o,
Te nasta veče — nasta sve crno.
Umornim svetom sanovi lete
Ka’ tavna jata hoće da slete,
Al’ teška krila jedva se kreću,
Ka’ oblak crni lagano sleću.
U njima tajni kakvih ti nema;
Čim koji troman počne da drema,
Već pred njim stoji povorka cela
Namera novih i toplih želja.
Jednom se duša od straha muti,
Kad preda nj stane starčić ugnuti:
Pogođen snimak budućeg veka,
Što će doneti starost mu meka.
A gle onoga kako se budi,
Stravnoga srca, stešnjenih grudi,
Ozbiljan prekor savest mu mori,
U žilam’ jedrim pakao gori.
I viče, drhće od sinjeg bola,
Jer savest bije ka’ sablja gola,
I lomi, muči, seče i bode
Dok strašna pretnja mine i ode.
A ono jato senaka bledih
Što no na hudim kolibam’ sedi,
Iz tebe pušta miris od ruža:
To su sve snovi spokojnih duša.
Bezbrižan umor lagano s’ gubi,
A slatka nada lice im ljubi,
Prosipa sladost darova svetih,
Što će im prva zora doneti.
I ja sam težak, hodite snovi,
Da se umoran život obnovi,
Priđite — od vas ne strepim ništa,
Jer savest moja sasvim je čista.