◄   1 2. 3   ►
2.

ПРЕЂАШЊА, ОМАР


ОМАР: Девојко, где је царица? Може ли се к њој ући?

ЈАМНА: Не може, старино. Она је несрећна. Све јој тврђе ланце судбина кује, да је с нешчастијем скопча. Данас је опет чула да јој је Хасан оца убио, да може свога синовца Синана код ње удворити

и обоје браком скопчати.

ОМАР: Је ли то истина, Јамно? За Бога, је ли то истина? 0, људи, људи, шта чините! Не бојите ли се грома, који ће вас из ведра неба ударити?! Где је ваша совест? Проклети Хасане, Синане, шта

учинисте? Какав порок на себе бацисте? Од једног два зла направисте. Јамно, Јамно, докле ће ово трајати? Но ја морам царици, ја је морам сам питати о овој ужасној новини.

ЈАМНА: Немој, старино, ако је милујеш. Не може јој горе бити, него кад тебе у овом стању види. Ја ћу је сама на то приуготовити. Него кажи ми, старино, неће ли чрез тог буне бити? Синан царицу

љуби, она га због великог њиховог порока мрзити мора. Суровост његовог стрица шта ће произвести? Ја стрепим, ја стрепим за царицу.

ОМАР: Та није још Омар мртав, нити ће се погано легло тако осилити, докле он узаживи; и, ако се осили, на већу пропаст његову! Како бих крвнику нож у руке дао, ком је све једно или било човека

на свету, или не било?! Послушај ме, Јамно. Синан неће царицу имати!

ЈАМНА: (за себе). 0, какво божество из тебе говори, високи старче! (Гласно). А Хасан?

ОМАР: Он је због своје суровости свакоме познат. Његовим је поводом цар убијен. Шта ћеш више? — Но ја идем царици. Јамно, пуштај ме.

ЈАМНА: Морам јој најпре јавити, старино; морам јој ову радост предсказати, да јој њен стари, једини, највећи пријатељ долази. Ево Емара. Таки ћу ја овде бити. (Отиде).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.