◄   8 9. 1   ►


9.

Пређашњи, СИМЕОН.


ОМАР: Ходи, страни младићу! Кажи нам: ко произведе ону ватру, ко ли уби Хасана?

СИМЕОН: Честита старино, није могло иначе бити.

ЦАРИЦА: Шта — ти си Хасана убио?! Ниси се устручавао руку на њега дићи, и још се усуђујеш на очи ми изићи? Бежи, свирепи, у арапске пустиње, да те образ невине не гледа!

СИМЕОН: Чуј ме, милостива царице! Нисам ја узрок Хасанове смрти. Ево како је било: Тек што сам од тебе изишао, везир с тигровом јарошћу и мачем у руци нападне на мене, да ме погуби, што сам му ... Ах, ја даље не смем, милостива царице!

ЦАРИЦА: O, молим те, говори. Ништа не таји, тако ти Створитеља! Ја сам сва љубопитство.

СИМЕОН: Ах, прости, царице, дрзновеним речма! Но његова је кривица: — нападне на мене, да сам ја његов љубвесоперник.

ЦАРИЦА (грцајући): Љубвесоперник, како љубвесоперник?

СИМЕОН: Његова је вика била да сам ја њему дошао царицу преотети.

ЦАРИЦА (изгуби присуствије духа).

СИМЕОН (продужи): С тим ме на мејдан позове. Ту ми срећа послужи, те га, несрећом мојом, прободем.

ОМАР: То је све, што си дознати могао?

СИМЕОН: Све, честити дервишу.

ОМАР: Пакосни Хасан!

ЦАРИЦА (као из сна): Дакле ја причина још једног порока! Бежи, несрећни младићу, моје су речи отров!

СИМЕОН: Чуј ме, висока царице!

ЦАРИЦА: Ни речце више, ја сам ужасна.

СИМЕОН (падне на колена): Милостива царице!

ЦАРИЦА (у великој борби, гледа га).

СИМЕОН: Нисам ја узрок Хасанове смрти.

ЦАРИЦА: Ох! (Окрене се).

ОМАР: Престани, Зулмо! Он је невин, као и сама што си.

СИМЕОН: Милостива царице, ако сам згрешио, суди ми по закону. Из твојих ће ми усти и сама смрт слатка бити.

ЦАРИЦА: Ах, шта изусти? Брже устај! Знаш ли се правдати? Пери се, пери се!

СИМЕОН: Честита царице, ја нисам у намеренију био Хасана убити. Трипут га је Емар молио, да се тога махне, и сам сам га заклињао, почем сам видео да је крвљу попрскан. Но њему се наговорити није могло.

ЦАРИЦА: Ха, твој је изговор добар! Мени је познато, целој је Јањи познато Хасана злобно и црно срце. Но шта је Синан радио?

СИМЕОН: Он је хтео покајати свога стрица, мислећи да сам га ја преваром убио. Но твојим речма разблажен, помири се са мном и опрости ми.

ОМАР: Млади човече, твој је живот у опасности. Хасан има много пријатеља. Ходи, склони се код мене, док ова ватра прође, па се после опет можеш слободно показати.

СИМЕОН: O, кад ми само царица опрашта, ја сам слободан. Никога се не бојим.

ЦАРИЦА: Не желиш твој живот сачувати?

СИМЕОН: Тешко је моје растајање.

ЦАРИЦА: Гледај моје лице, оно бледи због твоје опасности.

СИМЕОН: O, сад сам срећан, пресрећан на свету! Ах, како ћу доброту твоју наградити?

ЦАРИЦА: Твоје је срце у движенију.

СИМЕОН: Неспокојношћу гонимо.

ОМАР: Престаните од движенија и неспокојности, децо! Вама се врата радости отварају. Ие знам управо казати ко је од вас срећнији. Страни младићу, ти љубиш нашу царицу. Благо теби: ти један можеш казати, да те звезда шчастија води. Јер од толико мушких глава тебе је једнога њено срце изабрало за свога љубимца.

СИМЕОН: О, Боже, шта чујем? Царица мене љуби!

ОМАР: Срцем чистим и пријатним. Је ли ти је повољно с њом у брак ступити?

СИМЕОН: О, куд ми срећу подижеш, божествени старче; каква светиња из тебе говори!

ОМАР: Љубиш ли ти царицу истино?

СИМЕОН: Љубим као анђела, као неко божество преда мном. О, срећо, ниси ме преварила!

ЦАРИЦА: Ти мене љубиш?

СИМЕОН: Ах, смем ли очи на тебе обраћати, журави црв у праху?

ЦАРИЦА (уклони се мало, но опет се приближи): Чуј, млади човече! Ја сам женска особа, но старија од тебе, и зато се не стидим оно исповедити, што ми на срцу лежи. Ти к мени љубовљу тежиш. Знаш ли ко сам ја и какво је моје стање?

СИМЕОН: Мени је доста познато.

ЦАРИЦА: Ја сам удовица.

СИМЕОН: Моме срцу драга.

ЦАРИЦА: Пороком окаљана.

СИМЕОН: Који је пред мојим очима чист као изворна капља.

ЦАРИЦА: Знаш ли ти чија сам ја супруга била? Очина, жалосна ми мајка!

СИМЕОН: Моје срце зна порок разликовати.

ЦАРИЦА: И при свем том твоја се љубов к мени не гаси?

СИМЕОН: Докле год узаживим, никаква је олуја замутити неће.

ЦАРИЦА (ухвати га за руку и гледа га): О, што ти не могу искреност поклонити! Страсти ме гоне к љубови, но моје срце тајно неко препјатствије осећа.

СИМЕОН (притисне јој руку к устима): O, нико ме не може у срећи превазићи!

ОМАР: Све ће добро бити. Ја ћу гледати да ти началство града са супругом предам. — Но одакле си ти, незнани јуначе? Где ти је твоја родбина, и како ти је име?

СИМЕОН: Моје је име Симеон, но зову ме Находом. То је све што знати можеш.

ЦАРИЦА: Твоји родитељи?

СИМЕОН: Ја их не познајем.

ЦАРИЦА: Дакле умрли?

СИМЕОН: Ја их немам, толико ти казати могу.

ЦАРИЦА (удуби се у мисли): Ти немаш родитеље, а ја немам сина. Доста тог разговора, обратимо се на веселији. Љубезни Находе, твоје је срце с мојим скопчано. 0, кад бих те и царем прогласити могла.

СИМЕОН: С твојим срцем ја сам готов у пастирској колеби пребивати.

ЦАРИЦА: O, да ми се све испуни што ми срце обећава! 0, да ме радост не омете! Симеоне, задржи ову мисао, она ће ми тугу залечити.

НАХОД (падне пред њом на колена).


(Завеса спусти се).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.