◄   8 9. 1   ►


9.

Pređašnji, SIMEON.


OMAR: Hodi, strani mladiću! Kaži nam: ko proizvede onu vatru, ko li ubi Hasana?

SIMEON: Čestita starino, nije moglo inače biti.

CARICA: Šta — ti si Hasana ubio?! Nisi se ustručavao ruku na njega dići, i još se usuđuješ na oči mi izići? Beži, svirepi, u arapske pustinje, da te obraz nevine ne gleda!

SIMEON: Čuj me, milostiva carice! Nisam ja uzrok Hasanove smrti. Evo kako je bilo: Tek što sam od tebe izišao, vezir s tigrovom jarošću i mačem u ruci napadne na mene, da me pogubi, što sam mu ... Ah, ja dalje ne smem, milostiva carice!

CARICA: O, molim te, govori. Ništa ne taji, tako ti Stvoritelja! Ja sam sva ljubopitstvo.

SIMEON: Ah, prosti, carice, drznovenim rečma! No njegova je krivica: — napadne na mene, da sam ja njegov ljubvesopernik.

CARICA (grcajući): Ljubvesopernik, kako ljubvesopernik?

SIMEON: Njegova je vika bila da sam ja njemu došao caricu preoteti.

CARICA (izgubi prisustvije duha).

SIMEON (produži): S tim me na mejdan pozove. Tu mi sreća posluži, te ga, nesrećom mojom, probodem.

OMAR: To je sve, što si doznati mogao?

SIMEON: Sve, čestiti dervišu.

OMAR: Pakosni Hasan!

CARICA (kao iz sna): Dakle ja pričina još jednog poroka! Beži, nesrećni mladiću, moje su reči otrov!

SIMEON: Čuj me, visoka carice!

CARICA: Ni rečce više, ja sam užasna.

SIMEON (padne na kolena): Milostiva carice!

CARICA (u velikoj borbi, gleda ga).

SIMEON: Nisam ja uzrok Hasanove smrti.

CARICA: Oh! (Okrene se).

OMAR: Prestani, Zulmo! On je nevin, kao i sama što si.

SIMEON: Milostiva carice, ako sam zgrešio, sudi mi po zakonu. Iz tvojih će mi usti i sama smrt slatka biti.

CARICA: Ah, šta izusti? Brže ustaj! Znaš li se pravdati? Peri se, peri se!

SIMEON: Čestita carice, ja nisam u namereniju bio Hasana ubiti. Triput ga je Emar molio, da se toga mahne, i sam sam ga zaklinjao, počem sam video da je krvlju poprskan. No njemu se nagovoriti nije moglo.

CARICA: Ha, tvoj je izgovor dobar! Meni je poznato, celoj je Janji poznato Hasana zlobno i crno srce. No šta je Sinan radio?

SIMEON: On je hteo pokajati svoga strica, misleći da sam ga ja prevarom ubio. No tvojim rečma razblažen, pomiri se sa mnom i oprosti mi.

OMAR: Mladi čoveče, tvoj je život u opasnosti. Hasan ima mnogo prijatelja. Hodi, skloni se kod mene, dok ova vatra prođe, pa se posle opet možeš slobodno pokazati.

SIMEON: O, kad mi samo carica oprašta, ja sam slobodan. Nikoga se ne bojim.

CARICA: Ne želiš tvoj život sačuvati?

SIMEON: Teško je moje rastajanje.

CARICA: Gledaj moje lice, ono bledi zbog tvoje opasnosti.

SIMEON: O, sad sam srećan, presrećan na svetu! Ah, kako ću dobrotu tvoju nagraditi?

CARICA: Tvoje je srce u dviženiju.

SIMEON: Nespokojnošću gonimo.

OMAR: Prestanite od dviženija i nespokojnosti, deco! Vama se vrata radosti otvaraju. Ie znam upravo kazati ko je od vas srećniji. Strani mladiću, ti ljubiš našu caricu. Blago tebi: ti jedan možeš kazati, da te zvezda ščastija vodi. Jer od toliko muških glava tebe je jednoga njeno srce izabralo za svoga ljubimca.

SIMEON: O, Bože, šta čujem? Carica mene ljubi!

OMAR: Srcem čistim i prijatnim. Je li ti je povoljno s njom u brak stupiti?

SIMEON: O, kud mi sreću podižeš, božestveni starče; kakva svetinja iz tebe govori!

OMAR: Ljubiš li ti caricu istino?

SIMEON: Ljubim kao anđela, kao neko božestvo preda mnom. O, srećo, nisi me prevarila!

CARICA: Ti mene ljubiš?

SIMEON: Ah, smem li oči na tebe obraćati, žuravi crv u prahu?

CARICA (ukloni se malo, no opet se približi): Čuj, mladi čoveče! Ja sam ženska osoba, no starija od tebe, i zato se ne stidim ono ispovediti, što mi na srcu leži. Ti k meni ljubovlju težiš. Znaš li ko sam ja i kakvo je moje stanje?

SIMEON: Meni je dosta poznato.

CARICA: Ja sam udovica.

SIMEON: Mome srcu draga.

CARICA: Porokom okaljana.

SIMEON: Koji je pred mojim očima čist kao izvorna kaplja.

CARICA: Znaš li ti čija sam ja supruga bila? Očina, žalosna mi majka!

SIMEON: Moje srce zna porok razlikovati.

CARICA: I pri svem tom tvoja se ljubov k meni ne gasi?

SIMEON: Dokle god uzaživim, nikakva je oluja zamutiti neće.

CARICA (uhvati ga za ruku i gleda ga): O, što ti ne mogu iskrenost pokloniti! Strasti me gone k ljubovi, no moje srce tajno neko prepjatstvije oseća.

SIMEON (pritisne joj ruku k ustima): O, niko me ne može u sreći prevazići!

OMAR: Sve će dobro biti. Ja ću gledati da ti načalstvo grada sa suprugom predam. — No odakle si ti, neznani junače? Gde ti je tvoja rodbina, i kako ti je ime?

SIMEON: Moje je ime Simeon, no zovu me Nahodom. To je sve što znati možeš.

CARICA: Tvoji roditelji?

SIMEON: Ja ih ne poznajem.

CARICA: Dakle umrli?

SIMEON: Ja ih nemam, toliko ti kazati mogu.

CARICA (udubi se u misli): Ti nemaš roditelje, a ja nemam sina. Dosta tog razgovora, obratimo se na veseliji. Ljubezni Nahode, tvoje je srce s mojim skopčano. 0, kad bih te i carem proglasiti mogla.

SIMEON: S tvojim srcem ja sam gotov u pastirskoj kolebi prebivati.

CARICA: O, da mi se sve ispuni što mi srce obećava! 0, da me radost ne omete! Simeone, zadrži ovu misao, ona će mi tugu zalečiti.

NAHOD (padne pred njom na kolena).


(Zavesa spusti se).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.