Наход Симеон/2
- 2.
СИНАН, ПРЕЂАШЊИ
СИНАН: Хеј, Емару! Ти овде, сам? Шта тражиш овде?
НИКОЛА: Честити пашо, ево сам нашао једног мог познаника, и с њим мало време проводим.
СИНАН: Какво је то момче?
НИКОЛА: Он је из другог вилајета, и овамо је својим послом дошао.
СИНАН: Хм, то је добро. Збиља, Емару, шта чини царица?
НИКОЛА: Она је у пређашњем стању: плаче, кука, јадикује. То је све, чим се, бедна, забавља.
СИНАН: Ах, не казуј ми о том. Не знаш штогод ведрије казивати? Махни се плача, Емару. Није за људе плач; смеј је за људе, смеј, а не плач, Емару.
НИКОЛА: 0, камо среће, да то нашу добру царицу осијне! Ја бих певајући моју судбину благосиљао.
СИНАН: Емару, да те нешто питам. Али право да ми кажеш. Милујеш ли ти царицу?
НИКОЛА: 0, ко не би ову добру душу љубио? Живот би мој у сваком случају за њу жертвовао.
СИНАН: То право говориш, Емару. Ја бих ти нешто казао, али је тајна велика.
НИКОЛА: Ако је воља честитога паше, ја сам готов преслушати је, и по њој владати се.
СИНАН: Мала је нека услуга — о, шта ја говорим! велика и највећа за мене, коју ја од тебе просим.
НИКОЛА: Честити пашо, ако није против совести моје, ја ћу готов бити извршити је.
СИНАН: Махни се совести, човече! Нема овде ништа, што би ти совест узнемирило. Ево ти тајне, Емару! — Да нас неће то момче издати?
НИКОЛА: О, неће! Он до мало времена одлази.
СИНАН: Е добро, Емару! Знаш ли шта ме мучи? Ах, како ћу ти изговорити, како ћу ти изјаснити! Ја сам у царицу заљубљен.
НИКОЛА: Сирота.
СИНАН: Зашто сирота? Та моја намера није худа: ја сам је рад за супругу узети. Разумеш ли ме? То је моја једина топла жеља.
НИКОЛА: Каква је послуга, коју од мене захтеваш?
СИНАН: О, велика је, Емару! Само ако је извршиш. Ја знам колико ти у двору можеш.
НИКОЛА: Честити пашо, ја сам само роб.
СИНАН:Роба ја и молим, Емару; и, ако ми по вољи учиниш, нећеш ти роб бити. Ти ћеш моје место наследити. Сва је моја молба: да ми на руку учиниш да се код царице удворим.
НИКОЛА: Честити пашо!
СИНАН: Све ја добро знам, мили мој Емару. Нико не може учинити да ово писмо срећно до руке царичине дође као ти. Учини то. Нећеш, веруј ми, неблагодарном учинити.
НИКОЛА: Честити пашо, колико узмогу, настојаваћу да ти то по вољи учиним.
СИНАН: Тако, Емару. Ово учини, а за друго се не старај. Буди ми здрав! Ја ћу се потом сам царици пријавити. (Отиде).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|