Нарцис (сатира)

Војислав Илић

Нарцис

Нарцис Писац: Војислав Илић

— САТИРА —

Кроз даљне горе рогова хоре се звуци,

Разјарен риче лав, и мирна бежи газела —

Ох, лепи Нарцис, са стрелом у нежној руци,

Лов лови, гле!

И звони и грми, ломи се планина цела,

И бежи пред њиме све!

О како љубак, о како божанствен беше

Цефиза бајни син! На чудне његове дражи

Простиру мирте хлâд, а руже стидно се смеше!

И Ехо залуд свом срцу насладе тражи!

Све стрепи, жуди све... У тајном горскоме зраку

Најаде смерне сањиво језером плове —

Ил' лаким крилом, у љупком и мирноме зраку,

Робове верне маме, нек' даље по гори лове —

И смакнувши, у жељама,

Девојаштва љупки стид,

Обнаженим лепотама

Плене срце, поје вид!

Ил' по глатком огледалу,

Као тихи, благи сан —

С дружном песмом на обалу,

Жарке и миле, хите ван...

Но хладни Нарцис на женске не гледа чари,

Пажљиво слуша он, где звучни хоре се рози —

И залуд песма поздравом срце му пали,

Изречен суд је — и вечни штите га бози!

И тавни сутон већ спушта уморно крила;

Изумре рогова глас... По дрвљу и клонулом цвећу,

Уз благи мир, росица спушта се мила,

И рујне магле лагано к небу лећу...

Нарцис се смути. Немила клонулост и тајна

Прожма му дух — а жеђ га паклено мори,

Да поглед сева кô луча жарка и сјајна,

И бајно чело у чудном заносу гори!

А у магли и даљини

Од песама звони глас,

И он види, — ил' се чини

Бистру реку и талас.

И Нарцис хита, где чудна песма се хори,

Да тражи себи спас...

Ту нагнувши божански лепу главу,

Најаде смерне где жедне путнике поје,

Он баци поглед на површину плаву,

И првом згледа чаробно лице своје,

И заста занет... О како трепти и блиста

То тамно око божанским, светим жаром!

О како сија лик, кô зора светла и чиста,

Неодољивим и нежним детињским чаром!

Он дрхће сав — он љуби стидљиве руке,

У русу косу шарено цвеће плете —

А смеј се хори — и лахор проноси звуке,

И чудни звуци кроз нему тишину лете...

А најаде у подсмеху

Са кикотом лете сад —

Певајући, на утеху,

Његов чар и његов јад.

И сплевши вито коло, у зрак се тихо узнеше,

Шапћући људма кроз цео живот њин:

О како љубак, како божанствен беше

Цефиза бајни син!

4. јануар, 1882 год.

Извори

• Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 127-128.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.