Narcis (satira)

Vojislav Ilić

Narcis

Narcis Pisac: Vojislav Ilić

— SATIRA —

Kroz daljne gore rogova hore se zvuci,

Razjaren riče lav, i mirna beži gazela —

Oh, lepi Narcis, sa strelom u nežnoj ruci,

Lov lovi, gle!

I zvoni i grmi, lomi se planina cela,

I beži pred njime sve!

O kako ljubak, o kako božanstven beše

Cefiza bajni sin! Na čudne njegove draži

Prostiru mirte hlâd, a ruže stidno se smeše!

I Eho zalud svom srcu naslade traži!

Sve strepi, žudi sve... U tajnom gorskome zraku

Najade smerne sanjivo jezerom plove —

Il' lakim krilom, u ljupkom i mirnome zraku,

Robove verne mame, nek' dalje po gori love —

I smaknuvši, u željama,

Devojaštva ljupki stid,

Obnaženim lepotama

Plene srce, poje vid!

Il' po glatkom ogledalu,

Kao tihi, blagi san —

S družnom pesmom na obalu,

Žarke i mile, hite van...

No hladni Narcis na ženske ne gleda čari,

Pažljivo sluša on, gde zvučni hore se rozi —

I zalud pesma pozdravom srce mu pali,

Izrečen sud je — i večni štite ga bozi!

I tavni suton već spušta umorno krila;

Izumre rogova glas... Po drvlju i klonulom cveću,

Uz blagi mir, rosica spušta se mila,

I rujne magle lagano k nebu leću...

Narcis se smuti. Nemila klonulost i tajna

Prožma mu duh — a žeđ ga pakleno mori,

Da pogled seva kô luča žarka i sjajna,

I bajno čelo u čudnom zanosu gori!

A u magli i daljini

Od pesama zvoni glas,

I on vidi, — il' se čini

Bistru reku i talas.

I Narcis hita, gde čudna pesma se hori,

Da traži sebi spas...

Tu nagnuvši božanski lepu glavu,

Najade smerne gde žedne putnike poje,

On baci pogled na površinu plavu,

I prvom zgleda čarobno lice svoje,

I zasta zanet... O kako trepti i blista

To tamno oko božanskim, svetim žarom!

O kako sija lik, kô zora svetla i čista,

Neodoljivim i nežnim detinjskim čarom!

On drhće sav — on ljubi stidljive ruke,

U rusu kosu šareno cveće plete —

A smej se hori — i lahor pronosi zvuke,

I čudni zvuci kroz nemu tišinu lete...

A najade u podsmehu

Sa kikotom lete sad —

Pevajući, na utehu,

Njegov čar i njegov jad.

I splevši vito kolo, u zrak se tiho uzneše,

Šapćući ljudma kroz ceo život njin:

O kako ljubak, kako božanstven beše

Cefiza bajni sin!

4. januar, 1882 god.

Izvori

• Vojislav Ilić: Sabrana dela, Lirsko pesništvo 1872-1886, Vuk Karadžić, Beograd, strana 127-128.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.