Нада (Јововић)
Под теретом туге моје срце чами,
К'о у црном мраку заборављен роб,
Из њега се диже болни уздах сами,
Моје су му груди к'о ледени гроб.
Оно нема мира, нити веће бије,
Са бурнијем махом у млађану груд;
Ал' тек једна искра у њему се крије,
Која ублажује моју скромну ћуд.
И док ова искра у срцу ми гори,
Свака ми се горкост претвара у слад,
И сваком се тугом она снажно бори,
Јер моћ искре жарке то је света над.
Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 11. и 12., у Сомбору, 1. јуна 1904., стр. 265., 266.