Море, Турци, лулу напуните!
Коња јаше Краљевићу Марко
Преко оне горе Романије,
Њега срете педесет Турака
И пред њима Тошићу Стојане.
Ал’ говори Тошићу Стојане: 5
»Драга чето, педесет Турака,
Ако гдјегод сусретнемо Марка,
Немојте му ружно говорити,
Јер је момче Краљевићу Марко,
Јер тако ми дина и закона, 10
Ако с’ мед нас гдје умијеша Марко,
Он ће с нама дијелити перје,
Кано вуци с лијевљени јањци.«
У то доја Краљевићу Марко,
Како иде и лулу извади, 15
Мала лула од осамдесет ока;
Па говори Краљевићу Марко:
»Море, Турци, лулу напуните!«
Свих педесет кеса повадише,
Свих педесет кеса испразнише, 20
Још Маркову лулу не напунише.
Ах не вади Тошићу Стојане,
Он не вади жалосна му мајка!
Већ он стаде говорити Марку:
»Дајде, Марко, царевину плати, 25
А ти идеш по земљи царевој,
А ти газиш цареве друмове,
Треба, Марко, да ти харач дадеш.«
Ал’ говори Краљевићу Марко:
»Баш ако је и то спало на ме, 30
Ја ћу платит, да кога ћу врага!
Оди амо, да ти харач дадем.«
Примакну се Тошићу Стојане,
Примакну се, жалосна му мајка!
Како с’ више одмакнути не ће. 35
Да му харач, лулу и духана.
У зло га је мјесто погодио,
У зло мјесто, у чело јуначко.
Гдје му ништа шкоде не учини.
Чело пуче, очи искочише, 40
Пуче лула на девет комада,
Пуче глава на тридест комада.
Турци жале Тошића Стојана,
Марко жали лулу и духана.
Ал’ говори Краљевићу Марко: 45
»Безер теби. Туре, с главом било!
Ја се јесам с тобом нашалио,
А ти, Туре, за шалу не примаш;
Море, Туре, ти си слабе главе,
Ја се не бих с тобом нашалио. 50
Мили Боже, чуднога јунака,
Гдје погину од луле земљане,
Камол’ не би од мог буздована!«
