Младост Доситија Обрадовића/17

ДРУГИ ЧИН

СЕДМА ПОЈАВА

СЕДМА ПОЈАВА^[1]
ДОСИТИЈЕ сам
(Улази сасвим ислабљен и блед те једва иде. Књигу држи у руци. Пошто се уверио да нема никога, седне, отвори књигу и чита.)

ДОСИТИЈЕ:
.... „На то цар Константин, дошавши пустинику у походе, овако му рече: Правда, да сам се и ја трудио, колико сам могао, за раширити евангелску истину и науку и за привести многи народ к богопознанству; но, да сам знао у каквој сте слави ви монаси код бога, ја ни за што друго не бих се старао, оставио би свет и царство, отишао бих у пустињу и био бих монах“.... Тако је, дакле, рекао честити цар, или управо његов дух који је с неба сишао скромном пустинику, завидећи слави његовој код бога! Тако је рекао онај, који је силан био и са пола света заповедао, а ви, кукавци, усуђујете се хулити и исмевати његове свете речи и називати их измишљотинама беспослених и лукавих пустиника, којима да је до тога, да таквим баснама правдају свој опстанак?!... Како ли је заблудео овај свет!... Срећни Димитрије, и по сто пута срећни, што ти је бог очи отворио те си пошао правом стазом!... Каква срећа за мене што сам још за рана проучио ове свете књиге, те ме светске страсти не могоше обузети, већ ево трајем блажене дане у овом божанственом миру и самоћи!... Шта ли би било од мене несрећника, да се нисам упознао са житијама светих отаца?!... Не смем ни да помислим; гроза ме хвата!... Још се и сада са страхом сећам оних речи мога бабе, кад ми говораше: „Баба ће теби прекрасну девојку испросити, па кад те у мојој кући видим ожењена, онда нећу више жалити што ми бог није ни једно мушко дете у животу оставио; онда ћу бити срећан!...“ Мене оженити?!... Мене?! — Сачувај боже!... Боље по сто пута да ме каква свирепа лавица или медведица ноктима својима на парчад растргне, него да ме и најлепша српска кћи у своје наручје загрли!... (Замисли се.) Само се једнога плашим, и то да ме не остави моја скромност, јер, надвишен као што сам над другим страсним људима, лако се може десити да паднем у високоумност и гордост!... Од тога нека ме бог сачува.... (Клекне и метанише челом о земљу.) Ти, Створитељу, видиш да сам кротак и смирен а мисли моје да су далеко од сваке гордости!... (Устајући.) Ала ми колена клецају.... неки бол осећам у утроби; несвестица ми наилази, а тек је само трећи дан да нисам ништа окусио!... Никако да и ја до седам дана дотерам!... Грешно тело, како си слабо, али ме у мојој светој намери нећеш победити!... (Узме опет књигу.) Ево лека, сада ћемо видети ко је јачи.... (Хоће да чита.) Не могу ни да читам више.... црно ми је пред очима.... болови у утроби све то јачи бивају.... све ми игра пред очима.... (Наслони се на руку.)

Референце

↑
Ово је у старијем рукопису прва појава трећега чина. Пошто има знатнијих разлика, то ћемо овде исписати цео чин.
ТРЕЋИ ЧИН
Усамљено место у пустињи
ПРВА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ
(Улази са свим ислабљен и блед; једва се држи на ногама. Наслонивши се на стену, отвори књигу и чита)

ДОСИТИЈЕ:
.... „На то цар Констаптин дошавши пустинику у походе, онако му рече: Правда, да сам се и ја трудио колико сам могао, за раширити евангелску истину и науку и привести мој народ к богонознанству; но, да сам знао у каквој сте слави ви монаси код бога, ја се ни за што друго не бих старао, оставио бих свет и царство, отишао бих у пустињу и био бих монах"... Дакле је и сам цар завидео слави његовој!... Тако је рекао онај који је целим светом заповедао, па се још усуђују ти људи, ти заблуђени и безбожници, исмевати ове свете речи, називати их измишљотинама беспослених пустиника, који тиме хоће да оправдају опстанак свој?!... Кукавни људи, како сте заблудели!... Каква срећа за мене што сам још за рана проучио ове свете књиге!... Зар ја не трајем овде блажене дане? Шта ли би било од мене да ме ове свете књиге нису на прави пут извеле?!... Не смем ни да помислим; гроза ме хвата!... Још се и сада са страхом сећам оних речи мога бабе, кад ми оно говораше; „Баба ће теби красну девојку испросити, па ћеш срећан бити у кругу твоје породице као отац, грађанин и Србин!..." Мене оженити? — Сачувај боже! Боље сто пута да ме каква лавица или медведица ноктима својима на комаде растргне!... Грађанин?... Србин?... Шта је мене стало до тога? Калуђер, то ћу да будем, па после игуман, владика, патријарх!... Ала ми колена клецају; неки бол осећам по целоме телу.... несвестица ми долази. И то ја само тек трећи дан како нисам јела окусио!... Зар нећу никада дотерати да бар седам дана издржим без јела?!... То је зато што се још нисам довољно приправио, нисам довољно читао.... да, да.... то је зато.... ево, дакде, лека.... (Хоће да чита.) Не видим слова.... Црно ми је пред очима.... (Чује се грмљавина.) Шта је то? — Грми!.... (Јаче грми.) Ја сам овде са свим сам.... ..Никога зар нема?.... (Виче.) Хеј, хеј.... Нема никога.... дед’ да се склоним од непогоде.... (Хоће да бежи; падне.) Не могу.... слаб сам.... несвест.... умрећу.... (Онесвести се.)

ДРУГА ПОЈАВА
ШУМАР, његова кћи МАРА и пређашњи

ШУМАР (носећи дрва на рамену):
Жури се, Маро, киша ће нас ухватити.
МАРА (такође носећи дрва):
Ево ме, бабо, нећу ја заостати.
ШУМАР:
Да ти није бреме тешко? Ако је.... (Наиђе на Доситија.) Шта је ово?!...
МАРА (притрчи):
Мртав човек!... Бежимо, бабо!
ШУМАР (пригне се Доситију):
Није мртав.... осећам да још дише. Брзо, Маро, овде треба помоћи.
МАРА (сагне се Доситију):
Жив је жив је.... руке су му вруће.
ШУМАР:
Ал’ како да му помогнемо?... Ја немам ништа при себи.
МАРА:
Бабо, овај је зацело из манастира. Познајем га по књизи.
ШУМАР:
Из Опова?
МАРА:
Да, бабо, него вп отрчите, па јавите тамо а ја ћу га дотле чувати.
ШУМАР:
Имаш право, девојко, то ће најбоље бити.... Пази само на њега (Оде.)
МАРА:
Немајте бриге.... Како је блед! (Тера му косу с чела.).... Па како је леп, па са свим благо лице!... Сиромах, тако млад!... Миче се.... отвара очи.... Не бој се; ја сам ту.
ДОСИТИЈЕ:
Ти?! (Диже се полагано.)
МАРА:
Ја!... Ја!...
ДОСИТИЈЕ:
Познајем те, анђеле небесни, кога је бог послао, да ме у самоћи походиш.
МАРА:
Шта говори?!.. Ја нисам анђео!...
ДОСИТИЈЕ:
Надао сам се; очекивао сам те.„. Заповедај са мном, ја ти се клањам.
МАРА:
Боже, овај је луд!
ДОСИТИЈЕ:
Не могу.... не могу.... да говорим.... болови су страшни!
МАРА:
Где те боли?
ДОСИТИЈЕ (показује на стомак):
Овде.
МАРА:
Гладан је! (Пипа се по џеповима.) Хвала богу, ево још мало хлеба. На, једи.
ДОСИТИЈЕ:
Немој ме искушавати.
МАРА:
Нећеш да једеш?... Хоћеш да умреш, несрећниче један?... Зар ти немаш бога? Таки да си јео.... (Тури му парче хлеба у уста.) Гутај то.... тако.... ево још.... још.... па сада на мало воде.... (Пружи му крчаг.) Видиш.... одмах си добио боју на лицу.... Но, није ли сада боље?
ДОСИТИЈЕ:
Анђеле небесни!....
МАРА:
Та јесам ли ти казала, да ја нисам анђео?... Ја сам Мара, шумарева кћи.
ДОСИТИЈЕ:
Ти ниси анђео?!
МАРА:
Та јеси ли ти паметан?
ДОСИТИЈЕ (подиже се):
Па шта ћеш овде?... Ко те послао, да ме на грех наводиш?
МАРА:
Лепо!... Ти си неблагодаран!... Ја и мој отац нашли смо те полу мртва; отац је отрчао да јави у манастир, а ја сам остала да те чувам, и сада, кад сам ти помогла да се опоравиш.... сад сам ти још ја крива?!...
ДОСИТИЈЕ:
Опрости... Збогом.
МАРА:
Тако?! — Сад ћеш ме овде саму оставити, а мој је отац забадава отрчао у манастир!
ДОСИТИЈЕ:
Па шта ћеш са мном ти, девојко?
МАРА:
Остани овде док мој отац не дође. То ми можеш ваљада учинити?
ДОСИТИЈЕ:
Добро, дакле. (Седне и наслони се на руку.)
МАРА (за себе):
Чудан дечко!... (На глас.) Је ли, зашто си тако снужден?
ДОСИТИЈЕ:
Мани ме се, девојко.
МАРА (за себе):
Баш нећу! (На глас.) Ти ваљада немаш никога, кад си тако остављен?
ДОСИТИЈЕ:
А да шта је бог?
МАРА:
И ја имам бога, али нисам тако сетна и невесела као и ти!... Ти ћутиш? Нећеш да се разговараш?... Добро, како хоћеш; није ми ни стало до таквога човека, као што си ти!... (Пева.)
Ја се на њег’ јабукама бацам,
Ој неверо!
А он на ме ни камеиом неће,
Ој неверо!
ДОСИТИЈЕ (усхићен - за себе):
Леп, умиљат глас! (На глас.) Девојко, од кога си научила тако лепо певати?
МАРА:
Од кога?!.. А од кога је научила птица певати; од кога је научио поток жуборити?... Ха... ха.... ха.... момче, баш си недотупаван!
ДОСИТИЈЕ:
Недотупаван ја, који сам толике књиге проучио?!...
МАРА:
Мора да си се мало хаснио, кад и поред тих књига гладујеш!
ДОСИТИЈЕ:
Ја не гдадујем.... ја постим.
МАРА:
Постиш?... Но сад тек видим да си луд!
ДОСИТИЈЕ:
Девојко!
МАРА:
Ја се зовем Мара, а не девојка!... То треба да знаш из твојих књига да се девојка по имену зове.
ДОСИТИЈЕ:
Опрости, Маро, немој се срдити.
МАРА (за себе):
Ипак је добар!... (Приближи му се — на глас.): Ја се не срдим ни најмање; опрости ти мени што сам таква била према теби. (Пружи му руку.) Но, хоћеш дати руку?... (Доситије пружи јој руку.) Тако.... сад смо опет добри пријатељи. Сад ми кажи, ко си ти?... Како се зовеш?
ДОСИТИЈЕ:
Ја се зовем Димитрије.
МАРА:
Па шта радиш ти овде?
ДОСИТИЈЕ:
Ја сам ђак у маиастиру. Хоћу да се покалуђерим.
МАРА:
Дакле ти никога ие волиш на свету?
ДОСИТИЈЕ:
А зашто ме то питаш?
МАРА:
Зато што калуђер не сме никога волети.... Бадава машеш главом, ипак је тако. Него послушај ти мене, немој се ти калуђерити!
ДОСИТИЈЕ:
Али....
МАРА:
Ту нема „али"; ја већ видим да ти ниси за калуђера.... П’ онда буди веселији; немој тако да си озбиљан!... Видиш како су птице веселе, како је поток весео, па лишће на дрвету, па све.... Све је весело на овоме свету!
ДОСИТИЈЕ:
А ти, јеси ли ти весела?
МАРА:
Него!... Ја сам увек весела. Мој отац мене воли, а и ја њега. Ми имамо малу кућицу, а ја сам газдарица. Све, све ја радим у кући: кувам ручак, музем краву и храним живину. Када дође ведеља, онда обучем нову хаљину па идем у цркву, а после подне у коло. Па сам увек задовољна и весела.... А ти?
ДОСИТИЈЕ:
И ја сам задовољан.
МАРА (маше главом):
Ниси ти задовољан. Ал’ све једно; ако се будемо више-пута састајали, бићеш и ти тако исто весео као ја.... Иде неко.... То је мој отац.... (Трчи пред њега.) Бабо, бабо.... наш је болесник оздравио!

ТРЕЋА ПОЈАВА
ИГУМАН, ВАСИЛИЈЕ, ШУМАР и пређашњи

ИГУМАН (љутито):
Где је то лудо дериште?
МАРА:
Оче, ви сте врло љутити!
ИГУМАН:
Љутит? — То је мало.... ја сам у највећој јарости.... ја сам бесомучан.... (Доситију.) Твоја је будадаштина све већа и већа. Рекао би човек да ниси при чистој свести!... Ако овако потраје, ти ћеш и полудети!
ДОСИТИЈЕ:
Зашто, оче игумане?
ИГУМАН:
Још питаш зашто?! - Е сада ћеш знати. Ево већ три дана да те нико жив није видео!... Где си био за то време?
ДОСИТИЈЕ (ћути).
ИГУМАН (оштрије):
Ја те питам где си био?
ДОСИТИЈЕ:
Оче, ви се јако срдите на мене! Још вас таква нисам видео. Ја сам до сада од вас само благе речи слушао!
ИГУМАН (дирнут):
Е, добро; ја ћу да будем благ. Истина је, ја те волим, то ти добро зиаш; али баш зато што те волим, хоћу да те сачувам од твоје пропасти. Па сад реци твоме игуману, где си био ова три дана?
ДОСИТИЈЕ:
Био сам...
ИГУМАН:
Но?
ДОСИТИЈЕ:
На тавану.
ИГУМАН:
На, таваиу?! А шта си кога беса радио на таваиу?
ДОСИТИЈЕ:
Читао сам свете књиге и метанисао.
ИГУМАН:
А шта си јео за три дана?
ДОСИТИЈЕ:
О, ја нисам ни мрвице окусио. Не бих ни данас да ме није ова девојка преварила.
ИГУМАН:
Е, је ли ко видео таквога лудака?!... Дакле, ти си постио?
ДОСИТИЈЕ:
Али само три дана,
ИГУМАН:
И то је теби мало?!
ДОСИТИЈЕ:
Како не, оче игумане; зар нису Мојсије и свети Илија постили четрдесет дана?
ИГУМАН (сасвим љутито):
Какав је то безобразлук уподобљавати се Мојсију и Илији?!... Немаш ни толико памети да расудиш да је онда била потреба да бог с њима чини чудеса?.. И ти хоћеш себе с њима да упоредиш?... Шта си ти? — Један дедак!... Но, једну за стотину: или једи као и други људи, или пут за уши!
ДОСИТИЈЕ:
Терате ме?
ИГУМАН:
Јест, терам, јер нећу да трпим да сам себи убица будеш. Ако ти је до тога стало, а ти иди на друго место скапавати од глади, али код мене не!
МАРА:
Добри оче, ви се јако срдите....
ВАСИЛИЈЕ:
Оче игумане, ублажите гнев ваш....
ИГУМАН:
Зашто да се не срдим? — Немам ли узрока!... Место да је сваки дан паметнији, он је сваки дан луђи!... Проклете те књижурине, са свим су му завртеле мозак!
ДОСИТИЈЕ:
Оче игумане, немојте се срдити, али вам морам истину казати.... Ви нисте свет, па не дате ни другоме да се посвети....
ИГУМАН:
Шта?
ДОСИТИЈЕ:
И пошто нисте учени, не дате ни другом да буде учен и да чита књиге.
ИГУМАН (прсне у смех).
ДОСИТИЈЕ:
Смејте се само.... зато ме и опет нећете одвратити од мога пута.
ИГУМАН:
Мој синко, дивљи си светац и надри-учењак. А што гладујеш то је највећи степен твоје лудости!... Но како било да било, ја сам ти већ рекао, купи твој пртљаг па одлази.
ДОСИТИЈЕ:
Оче, зар ме не волите више?
ИГУМАН:
Не волим га?!... Још сме да каже.... неблагодарно дериште!...
ДОСИТИЈЕ:
Онда ме, оче, немојте терати, јер ја не могу живети без вас (Приближи му се и падне му на груди.)
ИГУМАН:
Е, сад шта да чиним?!... Како да се расрдим?!
МАРА и ВАСИЛИЈЕ:
Опростите му.
ИГУМАН:
Ја му праштам од свег срца, нека само од сада буде паметнији, и онако ћемо још мало времена заједно бити.
ДОСИТИЈЕ:
Како то?
ИГУМАН:
Тако, што предвиђам да ти у нашем маленом манастиру не можеш срећан бити.... За тебе није калуђерство; за тебе је свет и наука.
ДОСИТИЈЕ:
Ја вас, оче, не разумем!
ИГУМАН:
Разумећеш док будеш паметнији; док проучиш књиге и науку.
ДОСИТИЈЕ:
Па зар ја нисам прочитао целу оповачку библиотеку?!
ИГУМАН:
То је још врло мало да се науком назове.
ДОСИТИЈЕ:
Па где је дакле та наука?
ИГУМАН:
Свуда, тек овде не.... Наш живот пролази у старању за ракиске казане, за каце, бурад и обруче. Наша је наука да познамо колико је година која шљивовица стара!
ВАСИЛИЈЕ:
Не слушај ти оца игумана. Он претерује у својој ревности за твоју срећу!.... (За себе.) Још ће ми отети најбољег мог ђака!...
ИГУМАН:
Слушај ме, боље ћеш проћи!... Но за сада манимо се тога, доцније ћу ти ствар боље разложити.... А сад се лепо захвали Мари и њеном оцу, без којих би данас скапао од гдади.
ДОСИТИЈЕ (приђе шумару):
Хвада вам, пријатељу.
ШУМАР:
Радо сам учинио.
ИГУМАН:
А Мари нећеш се захвалити?
ДОСИТИЈЕ:
О, да како да хоћу.... Маро....
МАРА:
Но?
ДОСИТИЈЕ:
Ти си добра девојка.
ИГУМАН:
Е, је ли ко видео тако се захвалити?!
МАРА:
Није нужно хвале, ми се добро знамо.
ИГУМАН:
Е да?... Кад брже?
МАРА:
А зар треба много времена да се човек позна?!
ИГУМАН:
Како кад.
МАРА:
Ја сам одмах видела да је Димитрије добар.
ИГУМАН:
Тако?... (За себе.) Каква мисао!... Мара би га могла сасвим излечити, па можда и од тога да се окане калуђерства!... (Гласно.) То би ти временом увидела кад би га из ближе познала.
ВАСИЛИЈЕ:
Временом?!... То није могуће. Димитрије има другог позива, а не да с девојкама познанства чини!... (За себе.) Видим већ шта смераш, али ти неће испасти за руком!
ИГУМАН:
Зашто не, оче?... Његов га позив не спречава у томе да, на пример, Мару поучава у читању и писању.
ДОСИТИЈЕ:
Заиста не!... То се са свим слаже.
МАРА:
О, ја бих врдо радо научила читати и писати!
ИГУМАН:
Видиш дакле, оче Василије!... (Шумару.) А ти, старче, шта ти велиш на то?
ШУМАР:
Ја бих само благодаран могао бити.
ИГУМАН:
Е, онда је свршена ствар. Димитрије ће сваки дан у известан час, кад си ти старче код куће, долазити к вама и поучавати Мару у читању и писању.... (За себе.) Прекрасно, то ће га спасти од пропасти и биће од њега човек.
ВАСИЛИЈЕ:
Како хоћеш, оче игумане, али се ја с тобом не слажем!... (За себе.) Мотрићу на сваки корак.
МАРА (пољуби игумана у руку):
Хвала вам, оче!... Јасам тако задовољна.
ИГУМАН (Доситију):
А ти?... (Доситије маше главом да јесте.) Дакле, при томе остаје.... А сад пре свега ходи са мном да се дајбуди преда мном онако поштено наједеш.
(Одлазе сви, осем Василија.)

ЧЕТВРТА ПОЈАВА
ВАСИЛИЈЕ

ВАСИЛИЈЕ:
Знам шта си наумио, оче игумане, ал’ ћу се постарати да ти намера не испадне за руком!... Једва једном добисмо човека, који би нас временом могао прославити па да га сада изгубимо?!... Не, то не може бити; то не могу никако допустити!... Али шта да радим да доскочим игуману? — Игуман, као што видим, на то иде да за Димитрија уда Мару, своју кћер по греху.... Шта да чиним да га изиграм?!... Ха, нешто ми паде на памет! Игуман чешће долази шумару.... Како би било да ту прилику употребим, па да Димитрију рекнем да је игуман Марин љубазник?... Димитрије је млад, неук, воли Мару, лако ће веровати ономе што му се казује, па ће за навек збогом остај рећи свету и покалуђерити ће се!... Чини ми се да сам добро смислио! Још ако и добро изведем, то ћу нашем чину стећи човека, који ће му бити на дику и понос!... Сад брзо на дело; не треба дангубити! Сваки је тренутак скуп... Мој игумане, ваљало ти се раније родити, да мене надмудриш.

ПАДА ЗАВЕСА — КРАЈ ТРЕЋЕМ ЧИНУ

[1] 
Ово је у старијем рукопису прва појава трећега чина. Пошто има знатнијих разлика, то ћемо овде исписати цео чин.
ТРЕЋИ ЧИН
Усамљено место у пустињи
ПРВА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ
(Улази са свим ислабљен и блед; једва се држи на ногама. Наслонивши се на стену, отвори књигу и чита)

ДОСИТИЈЕ:
.... „На то цар Констаптин дошавши пустинику у походе, онако му рече: Правда, да сам се и ја трудио колико сам могао, за раширити евангелску истину и науку и привести мој народ к богонознанству; но, да сам знао у каквој сте слави ви монаси код бога, ја се ни за што друго не бих старао, оставио бих свет и царство, отишао бих у пустињу и био бих монах"... Дакле је и сам цар завидео слави његовој!... Тако је рекао онај који је целим светом заповедао, па се још усуђују ти људи, ти заблуђени и безбожници, исмевати ове свете речи, називати их измишљотинама беспослених пустиника, који тиме хоће да оправдају опстанак свој?!... Кукавни људи, како сте заблудели!... Каква срећа за мене што сам још за рана проучио ове свете књиге!... Зар ја не трајем овде блажене дане? Шта ли би било од мене да ме ове свете књиге нису на прави пут извеле?!... Не смем ни да помислим; гроза ме хвата!... Још се и сада са страхом сећам оних речи мога бабе, кад ми оно говораше; „Баба ће теби красну девојку испросити, па ћеш срећан бити у кругу твоје породице као отац, грађанин и Србин!..." Мене оженити? — Сачувај боже! Боље сто пута да ме каква лавица или медведица ноктима својима на комаде растргне!... Грађанин?... Србин?... Шта је мене стало до тога? Калуђер, то ћу да будем, па после игуман, владика, патријарх!... Ала ми колена клецају; неки бол осећам по целоме телу.... несвестица ми долази. И то ја само тек трећи дан како нисам јела окусио!... Зар нећу никада дотерати да бар седам дана издржим без јела?!... То је зато што се још нисам довољно приправио, нисам довољно читао.... да, да.... то је зато.... ево, дакде, лека.... (Хоће да чита.) Не видим слова.... Црно ми је пред очима.... (Чује се грмљавина.) Шта је то? — Грми!.... (Јаче грми.) Ја сам овде са свим сам.... ..Никога зар нема?.... (Виче.) Хеј, хеј.... Нема никога.... дед’ да се склоним од непогоде.... (Хоће да бежи; падне.) Не могу.... слаб сам.... несвест.... умрећу.... (Онесвести се.)

ДРУГА ПОЈАВА
ШУМАР, његова кћи МАРА и пређашњи

ШУМАР (носећи дрва на рамену):
Жури се, Маро, киша ће нас ухватити.
МАРА (такође носећи дрва):
Ево ме, бабо, нећу ја заостати.
ШУМАР:
Да ти није бреме тешко? Ако је.... (Наиђе на Доситија.) Шта је ово?!...
МАРА (притрчи):
Мртав човек!... Бежимо, бабо!
ШУМАР (пригне се Доситију):
Није мртав.... осећам да још дише. Брзо, Маро, овде треба помоћи.
МАРА (сагне се Доситију):
Жив је жив је.... руке су му вруће.
ШУМАР:
Ал’ како да му помогнемо?... Ја немам ништа при себи.
МАРА:
Бабо, овај је зацело из манастира. Познајем га по књизи.
ШУМАР:
Из Опова?
МАРА:
Да, бабо, него вп отрчите, па јавите тамо а ја ћу га дотле чувати.
ШУМАР:
Имаш право, девојко, то ће најбоље бити.... Пази само на њега (Оде.)
МАРА:
Немајте бриге.... Како је блед! (Тера му косу с чела.).... Па како је леп, па са свим благо лице!... Сиромах, тако млад!... Миче се.... отвара очи.... Не бој се; ја сам ту.
ДОСИТИЈЕ:
Ти?! (Диже се полагано.)
МАРА:
Ја!... Ја!...
ДОСИТИЈЕ:
Познајем те, анђеле небесни, кога је бог послао, да ме у самоћи походиш.
МАРА:
Шта говори?!.. Ја нисам анђео!...
ДОСИТИЈЕ:
Надао сам се; очекивао сам те.„. Заповедај са мном, ја ти се клањам.
МАРА:
Боже, овај је луд!
ДОСИТИЈЕ:
Не могу.... не могу.... да говорим.... болови су страшни!
МАРА:
Где те боли?
ДОСИТИЈЕ (показује на стомак):
Овде.
МАРА:
Гладан је! (Пипа се по џеповима.) Хвала богу, ево још мало хлеба. На, једи.
ДОСИТИЈЕ:
Немој ме искушавати.
МАРА:
Нећеш да једеш?... Хоћеш да умреш, несрећниче један?... Зар ти немаш бога? Таки да си јео.... (Тури му парче хлеба у уста.) Гутај то.... тако.... ево још.... још.... па сада на мало воде.... (Пружи му крчаг.) Видиш.... одмах си добио боју на лицу.... Но, није ли сада боље?
ДОСИТИЈЕ:
Анђеле небесни!....
МАРА:
Та јесам ли ти казала, да ја нисам анђео?... Ја сам Мара, шумарева кћи.
ДОСИТИЈЕ:
Ти ниси анђео?!
МАРА:
Та јеси ли ти паметан?
ДОСИТИЈЕ (подиже се):
Па шта ћеш овде?... Ко те послао, да ме на грех наводиш?
МАРА:
Лепо!... Ти си неблагодаран!... Ја и мој отац нашли смо те полу мртва; отац је отрчао да јави у манастир, а ја сам остала да те чувам, и сада, кад сам ти помогла да се опоравиш.... сад сам ти још ја крива?!...
ДОСИТИЈЕ:
Опрости... Збогом.
МАРА:
Тако?! — Сад ћеш ме овде саму оставити, а мој је отац забадава отрчао у манастир!
ДОСИТИЈЕ:
Па шта ћеш са мном ти, девојко?
МАРА:
Остани овде док мој отац не дође. То ми можеш ваљада учинити?
ДОСИТИЈЕ:
Добро, дакле. (Седне и наслони се на руку.)
МАРА (за себе):
Чудан дечко!... (На глас.) Је ли, зашто си тако снужден?
ДОСИТИЈЕ:
Мани ме се, девојко.
МАРА (за себе):
Баш нећу! (На глас.) Ти ваљада немаш никога, кад си тако остављен?
ДОСИТИЈЕ:
А да шта је бог?
МАРА:
И ја имам бога, али нисам тако сетна и невесела као и ти!... Ти ћутиш? Нећеш да се разговараш?... Добро, како хоћеш; није ми ни стало до таквога човека, као што си ти!... (Пева.)
Ја се на њег’ јабукама бацам,
Ој неверо!
А он на ме ни камеиом неће,
Ој неверо!
ДОСИТИЈЕ (усхићен - за себе):
Леп, умиљат глас! (На глас.) Девојко, од кога си научила тако лепо певати?
МАРА:
Од кога?!.. А од кога је научила птица певати; од кога је научио поток жуборити?... Ха... ха.... ха.... момче, баш си недотупаван!
ДОСИТИЈЕ:
Недотупаван ја, који сам толике књиге проучио?!...
МАРА:
Мора да си се мало хаснио, кад и поред тих књига гладујеш!
ДОСИТИЈЕ:
Ја не гдадујем.... ја постим.
МАРА:
Постиш?... Но сад тек видим да си луд!
ДОСИТИЈЕ:
Девојко!
МАРА:
Ја се зовем Мара, а не девојка!... То треба да знаш из твојих књига да се девојка по имену зове.
ДОСИТИЈЕ:
Опрости, Маро, немој се срдити.
МАРА (за себе):
Ипак је добар!... (Приближи му се — на глас.): Ја се не срдим ни најмање; опрости ти мени што сам таква била према теби. (Пружи му руку.) Но, хоћеш дати руку?... (Доситије пружи јој руку.) Тако.... сад смо опет добри пријатељи. Сад ми кажи, ко си ти?... Како се зовеш?
ДОСИТИЈЕ:
Ја се зовем Димитрије.
МАРА:
Па шта радиш ти овде?
ДОСИТИЈЕ:
Ја сам ђак у маиастиру. Хоћу да се покалуђерим.
МАРА:
Дакле ти никога ие волиш на свету?
ДОСИТИЈЕ:
А зашто ме то питаш?
МАРА:
Зато што калуђер не сме никога волети.... Бадава машеш главом, ипак је тако. Него послушај ти мене, немој се ти калуђерити!
ДОСИТИЈЕ:
Али....
МАРА:
Ту нема „али"; ја већ видим да ти ниси за калуђера.... П’ онда буди веселији; немој тако да си озбиљан!... Видиш како су птице веселе, како је поток весео, па лишће на дрвету, па све.... Све је весело на овоме свету!
ДОСИТИЈЕ:
А ти, јеси ли ти весела?
МАРА:
Него!... Ја сам увек весела. Мој отац мене воли, а и ја њега. Ми имамо малу кућицу, а ја сам газдарица. Све, све ја радим у кући: кувам ручак, музем краву и храним живину. Када дође ведеља, онда обучем нову хаљину па идем у цркву, а после подне у коло. Па сам увек задовољна и весела.... А ти?
ДОСИТИЈЕ:
И ја сам задовољан.
МАРА (маше главом):
Ниси ти задовољан. Ал’ све једно; ако се будемо више-пута састајали, бићеш и ти тако исто весео као ја.... Иде неко.... То је мој отац.... (Трчи пред њега.) Бабо, бабо.... наш је болесник оздравио!

ТРЕЋА ПОЈАВА
ИГУМАН, ВАСИЛИЈЕ, ШУМАР и пређашњи

ИГУМАН (љутито):
Где је то лудо дериште?
МАРА:
Оче, ви сте врло љутити!
ИГУМАН:
Љутит? — То је мало.... ја сам у највећој јарости.... ја сам бесомучан.... (Доситију.) Твоја је будадаштина све већа и већа. Рекао би човек да ниси при чистој свести!... Ако овако потраје, ти ћеш и полудети!
ДОСИТИЈЕ:
Зашто, оче игумане?
ИГУМАН:
Још питаш зашто?! - Е сада ћеш знати. Ево већ три дана да те нико жив није видео!... Где си био за то време?
ДОСИТИЈЕ (ћути).
ИГУМАН (оштрије):
Ја те питам где си био?
ДОСИТИЈЕ:
Оче, ви се јако срдите на мене! Још вас таква нисам видео. Ја сам до сада од вас само благе речи слушао!
ИГУМАН (дирнут):
Е, добро; ја ћу да будем благ. Истина је, ја те волим, то ти добро зиаш; али баш зато што те волим, хоћу да те сачувам од твоје пропасти. Па сад реци твоме игуману, где си био ова три дана?
ДОСИТИЈЕ:
Био сам...
ИГУМАН:
Но?
ДОСИТИЈЕ:
На тавану.
ИГУМАН:
На, таваиу?! А шта си кога беса радио на таваиу?
ДОСИТИЈЕ:
Читао сам свете књиге и метанисао.
ИГУМАН:
А шта си јео за три дана?
ДОСИТИЈЕ:
О, ја нисам ни мрвице окусио. Не бих ни данас да ме није ова девојка преварила.
ИГУМАН:
Е, је ли ко видео таквога лудака?!... Дакле, ти си постио?
ДОСИТИЈЕ:
Али само три дана,
ИГУМАН:
И то је теби мало?!
ДОСИТИЈЕ:
Како не, оче игумане; зар нису Мојсије и свети Илија постили четрдесет дана?
ИГУМАН (сасвим љутито):
Какав је то безобразлук уподобљавати се Мојсију и Илији?!... Немаш ни толико памети да расудиш да је онда била потреба да бог с њима чини чудеса?.. И ти хоћеш себе с њима да упоредиш?... Шта си ти? — Један дедак!... Но, једну за стотину: или једи као и други људи, или пут за уши!
ДОСИТИЈЕ:
Терате ме?
ИГУМАН:
Јест, терам, јер нећу да трпим да сам себи убица будеш. Ако ти је до тога стало, а ти иди на друго место скапавати од глади, али код мене не!
МАРА:
Добри оче, ви се јако срдите....
ВАСИЛИЈЕ:
Оче игумане, ублажите гнев ваш....
ИГУМАН:
Зашто да се не срдим? — Немам ли узрока!... Место да је сваки дан паметнији, он је сваки дан луђи!... Проклете те књижурине, са свим су му завртеле мозак!
ДОСИТИЈЕ:
Оче игумане, немојте се срдити, али вам морам истину казати.... Ви нисте свет, па не дате ни другоме да се посвети....
ИГУМАН:
Шта?
ДОСИТИЈЕ:
И пошто нисте учени, не дате ни другом да буде учен и да чита књиге.
ИГУМАН (прсне у смех).
ДОСИТИЈЕ:
Смејте се само.... зато ме и опет нећете одвратити од мога пута.
ИГУМАН:
Мој синко, дивљи си светац и надри-учењак. А што гладујеш то је највећи степен твоје лудости!... Но како било да било, ја сам ти већ рекао, купи твој пртљаг па одлази.
ДОСИТИЈЕ:
Оче, зар ме не волите више?
ИГУМАН:
Не волим га?!... Још сме да каже.... неблагодарно дериште!...
ДОСИТИЈЕ:
Онда ме, оче, немојте терати, јер ја не могу живети без вас (Приближи му се и падне му на груди.)
ИГУМАН:
Е, сад шта да чиним?!... Како да се расрдим?!
МАРА и ВАСИЛИЈЕ:
Опростите му.
ИГУМАН:
Ја му праштам од свег срца, нека само од сада буде паметнији, и онако ћемо још мало времена заједно бити.
ДОСИТИЈЕ:
Како то?
ИГУМАН:
Тако, што предвиђам да ти у нашем маленом манастиру не можеш срећан бити.... За тебе није калуђерство; за тебе је свет и наука.
ДОСИТИЈЕ:
Ја вас, оче, не разумем!
ИГУМАН:
Разумећеш док будеш паметнији; док проучиш књиге и науку.
ДОСИТИЈЕ:
Па зар ја нисам прочитао целу оповачку библиотеку?!
ИГУМАН:
То је још врло мало да се науком назове.
ДОСИТИЈЕ:
Па где је дакле та наука?
ИГУМАН:
Свуда, тек овде не.... Наш живот пролази у старању за ракиске казане, за каце, бурад и обруче. Наша је наука да познамо колико је година која шљивовица стара!
ВАСИЛИЈЕ:
Не слушај ти оца игумана. Он претерује у својој ревности за твоју срећу!.... (За себе.) Још ће ми отети најбољег мог ђака!...
ИГУМАН:
Слушај ме, боље ћеш проћи!... Но за сада манимо се тога, доцније ћу ти ствар боље разложити.... А сад се лепо захвали Мари и њеном оцу, без којих би данас скапао од гдади.
ДОСИТИЈЕ (приђе шумару):
Хвада вам, пријатељу.
ШУМАР:
Радо сам учинио.
ИГУМАН:
А Мари нећеш се захвалити?
ДОСИТИЈЕ:
О, да како да хоћу.... Маро....
МАРА:
Но?
ДОСИТИЈЕ:
Ти си добра девојка.
ИГУМАН:
Е, је ли ко видео тако се захвалити?!
МАРА:
Није нужно хвале, ми се добро знамо.
ИГУМАН:
Е да?... Кад брже?
МАРА:
А зар треба много времена да се човек позна?!
ИГУМАН:
Како кад.
МАРА:
Ја сам одмах видела да је Димитрије добар.
ИГУМАН:
Тако?... (За себе.) Каква мисао!... Мара би га могла сасвим излечити, па можда и од тога да се окане калуђерства!... (Гласно.) То би ти временом увидела кад би га из ближе познала.
ВАСИЛИЈЕ:
Временом?!... То није могуће. Димитрије има другог позива, а не да с девојкама познанства чини!... (За себе.) Видим већ шта смераш, али ти неће испасти за руком!
ИГУМАН:
Зашто не, оче?... Његов га позив не спречава у томе да, на пример, Мару поучава у читању и писању.
ДОСИТИЈЕ:
Заиста не!... То се са свим слаже.
МАРА:
О, ја бих врдо радо научила читати и писати!
ИГУМАН:
Видиш дакле, оче Василије!... (Шумару.) А ти, старче, шта ти велиш на то?
ШУМАР:
Ја бих само благодаран могао бити.
ИГУМАН:
Е, онда је свршена ствар. Димитрије ће сваки дан у известан час, кад си ти старче код куће, долазити к вама и поучавати Мару у читању и писању.... (За себе.) Прекрасно, то ће га спасти од пропасти и биће од њега човек.
ВАСИЛИЈЕ:
Како хоћеш, оче игумане, али се ја с тобом не слажем!... (За себе.) Мотрићу на сваки корак.
МАРА (пољуби игумана у руку):
Хвала вам, оче!... Јасам тако задовољна.
ИГУМАН (Доситију):
А ти?... (Доситије маше главом да јесте.) Дакле, при томе остаје.... А сад пре свега ходи са мном да се дајбуди преда мном онако поштено наједеш.
(Одлазе сви, осем Василија.)

ЧЕТВРТА ПОЈАВА
ВАСИЛИЈЕ

ВАСИЛИЈЕ:
Знам шта си наумио, оче игумане, ал’ ћу се постарати да ти намера не испадне за руком!... Једва једном добисмо човека, који би нас временом могао прославити па да га сада изгубимо?!... Не, то не може бити; то не могу никако допустити!... Али шта да радим да доскочим игуману? — Игуман, као што видим, на то иде да за Димитрија уда Мару, своју кћер по греху.... Шта да чиним да га изиграм?!... Ха, нешто ми паде на памет! Игуман чешће долази шумару.... Како би било да ту прилику употребим, па да Димитрију рекнем да је игуман Марин љубазник?... Димитрије је млад, неук, воли Мару, лако ће веровати ономе што му се казује, па ће за навек збогом остај рећи свету и покалуђерити ће се!... Чини ми се да сам добро смислио! Још ако и добро изведем, то ћу нашем чину стећи човека, који ће му бити на дику и понос!... Сад брзо на дело; не треба дангубити! Сваки је тренутак скуп... Мој игумане, ваљало ти се раније родити, да мене надмудриш.

ПАДА ЗАВЕСА — КРАЈ ТРЕЋЕМ ЧИНУ

[1]