Mladost Dositija Obradovića/17
| ◄ ŠESTA POJAVA | SEDMA POJAVA | OSMA POJAVA ► |
SEDMA POJAVA[1]
DOSITIJE sam
(Ulazi sasvim islabljen i bled te jedva ide. Knjigu drži u ruci. Pošto se uverio da nema nikoga, sedne, otvori knjigu i čita.)
DOSITIJE:
.... „Na to car Konstantin, došavši pustiniku u pohode, ovako mu reče: Pravda, da sam se i ja trudio, koliko sam mogao, za raširiti evangelsku istinu i nauku i za privesti mnogi narod k bogopoznanstvu; no, da sam znao u kakvoj ste slavi vi monasi kod boga, ja ni za što drugo ne bih se starao, ostavio bi svet i carstvo, otišao bih u pustinju i bio bih monah“.... Tako je, dakle, rekao čestiti car, ili upravo njegov duh koji je s neba sišao skromnom pustiniku, zavideći slavi njegovoj kod boga! Tako je rekao onaj, koji je silan bio i sa pola sveta zapovedao, a vi, kukavci, usuđujete se huliti i ismevati njegove svete reči i nazivati ih izmišljotinama besposlenih i lukavih pustinika, kojima da je do toga, da takvim basnama pravdaju svoj opstanak?!... Kako li je zabludeo ovaj svet!... Srećni Dimitrije, i po sto puta srećni, što ti je bog oči otvorio te si pošao pravom stazom!... Kakva sreća za mene što sam još za rana proučio ove svete knjige, te me svetske strasti ne mogoše obuzeti, već evo trajem blažene dane u ovom božanstvenom miru i samoći!... Šta li bi bilo od mene nesrećnika, da se nisam upoznao sa žitijama svetih otaca?!... Ne smem ni da pomislim; groza me hvata!... Još se i sada sa strahom sećam onih reči moga babe, kad mi govoraše: „Baba će tebi prekrasnu devojku isprositi, pa kad te u mojoj kući vidim oženjena, onda neću više žaliti što mi bog nije ni jedno muško dete u životu ostavio; onda ću biti srećan!...“ Mene oženiti?!... Mene?! — Sačuvaj bože!... Bolje po sto puta da me kakva svirepa lavica ili medvedica noktima svojima na parčad rastrgne, nego da me i najlepša srpska kći u svoje naručje zagrli!... (Zamisli se.) Samo se jednoga plašim, i to da me ne ostavi moja skromnost, jer, nadvišen kao što sam nad drugim strasnim ljudima, lako se može desiti da padnem u visokoumnost i gordost!... Od toga neka me bog sačuva.... (Klekne i metaniše čelom o zemlju.) Ti, Stvoritelju, vidiš da sam krotak i smiren a misli moje da su daleko od svake gordosti!... (Ustajući.) Ala mi kolena klecaju.... neki bol osećam u utrobi; nesvestica mi nailazi, a tek je samo treći dan da nisam ništa okusio!... Nikako da i ja do sedam dana doteram!... Grešno telo, kako si slabo, ali me u mojoj svetoj nameri nećeš pobediti!... (Uzme opet knjigu.) Evo leka, sada ćemo videti ko je jači.... (Hoće da čita.) Ne mogu ni da čitam više.... crno mi je pred očima.... bolovi u utrobi sve to jači bivaju.... sve mi igra pred očima.... (Nasloni se na ruku.)
Reference
uredi- ↑
Ovo je u starijem rukopisu prva pojava trećega čina. Pošto ima znatnijih razlika, to ćemo ovde ispisati ceo čin.
TREĆI ČIN
Usamljeno mesto u pustinji
PRVA POJAVA
DOSITIJE
(Ulazi sa svim islabljen i bled; jedva se drži na nogama. Naslonivši se na stenu, otvori knjigu i čita)
DOSITIJE:
.... „Na to car Konstaptin došavši pustiniku u pohode, onako mu reče: Pravda, da sam se i ja trudio koliko sam mogao, za raširiti evangelsku istinu i nauku i privesti moj narod k bogonoznanstvu; no, da sam znao u kakvoj ste slavi vi monasi kod boga, ja se ni za što drugo ne bih starao, ostavio bih svet i carstvo, otišao bih u pustinju i bio bih monah"... Dakle je i sam car zavideo slavi njegovoj!... Tako je rekao onaj koji je celim svetom zapovedao, pa se još usuđuju ti ljudi, ti zabluđeni i bezbožnici, ismevati ove svete reči, nazivati ih izmišljotinama besposlenih pustinika, koji time hoće da opravdaju opstanak svoj?!... Kukavni ljudi, kako ste zabludeli!... Kakva sreća za mene što sam još za rana proučio ove svete knjige!... Zar ja ne trajem ovde blažene dane? Šta li bi bilo od mene da me ove svete knjige nisu na pravi put izvele?!... Ne smem ni da pomislim; groza me hvata!... Još se i sada sa strahom sećam onih reči moga babe, kad mi ono govoraše; „Baba će tebi krasnu devojku isprositi, pa ćeš srećan biti u krugu tvoje porodice kao otac, građanin i Srbin!..." Mene oženiti? — Sačuvaj bože! Bolje sto puta da me kakva lavica ili medvedica noktima svojima na komade rastrgne!... Građanin?... Srbin?... Šta je mene stalo do toga? Kaluđer, to ću da budem, pa posle iguman, vladika, patrijarh!... Ala mi kolena klecaju; neki bol osećam po celome telu.... nesvestica mi dolazi. I to ja samo tek treći dan kako nisam jela okusio!... Zar neću nikada doterati da bar sedam dana izdržim bez jela?!... To je zato što se još nisam dovoljno pripravio, nisam dovoljno čitao.... da, da.... to je zato.... evo, dakde, leka.... (Hoće da čita.) Ne vidim slova.... Crno mi je pred očima.... (Čuje se grmljavina.) Šta je to? — Grmi!.... (Jače grmi.) Ja sam ovde sa svim sam.... ..Nikoga zar nema?.... (Viče.) Hej, hej.... Nema nikoga.... ded’ da se sklonim od nepogode.... (Hoće da beži; padne.) Ne mogu.... slab sam.... nesvest.... umreću.... (Onesvesti se.)
DRUGA POJAVA
ŠUMAR, njegova kći MARA i pređašnji
ŠUMAR (noseći drva na ramenu):
Žuri se, Maro, kiša će nas uhvatiti.
MARA (takođe noseći drva):
Evo me, babo, neću ja zaostati.
ŠUMAR:
Da ti nije breme teško? Ako je.... (Naiđe na Dositija.) Šta je ovo?!...
MARA (pritrči):
Mrtav čovek!... Bežimo, babo!
ŠUMAR (prigne se Dositiju):
Nije mrtav.... osećam da još diše. Brzo, Maro, ovde treba pomoći.
MARA (sagne se Dositiju):
Živ je živ je.... ruke su mu vruće.
ŠUMAR:
Al’ kako da mu pomognemo?... Ja nemam ništa pri sebi.
MARA:
Babo, ovaj je zacelo iz manastira. Poznajem ga po knjizi.
ŠUMAR:
Iz Opova?
MARA:
Da, babo, nego vp otrčite, pa javite tamo a ja ću ga dotle čuvati.
ŠUMAR:
Imaš pravo, devojko, to će najbolje biti.... Pazi samo na njega (Ode.)
MARA:
Nemajte brige.... Kako je bled! (Tera mu kosu s čela.).... Pa kako je lep, pa sa svim blago lice!... Siromah, tako mlad!... Miče se.... otvara oči.... Ne boj se; ja sam tu.
DOSITIJE:
Ti?! (Diže se polagano.)
MARA:
Ja!... Ja!...
DOSITIJE:
Poznajem te, anđele nebesni, koga je bog poslao, da me u samoći pohodiš.
MARA:
Šta govori?!.. Ja nisam anđeo!...
DOSITIJE:
Nadao sam se; očekivao sam te.„. Zapovedaj sa mnom, ja ti se klanjam.
MARA:
Bože, ovaj je lud!
DOSITIJE:
Ne mogu.... ne mogu.... da govorim.... bolovi su strašni!
MARA:
Gde te boli?
DOSITIJE (pokazuje na stomak):
Ovde.
MARA:
Gladan je! (Pipa se po džepovima.) Hvala bogu, evo još malo hleba. Na, jedi.
DOSITIJE:
Nemoj me iskušavati.
MARA:
Nećeš da jedeš?... Hoćeš da umreš, nesrećniče jedan?... Zar ti nemaš boga? Taki da si jeo.... (Turi mu parče hleba u usta.) Gutaj to.... tako.... evo još.... još.... pa sada na malo vode.... (Pruži mu krčag.) Vidiš.... odmah si dobio boju na licu.... No, nije li sada bolje?
DOSITIJE:
Anđele nebesni!....
MARA:
Ta jesam li ti kazala, da ja nisam anđeo?... Ja sam Mara, šumareva kći.
DOSITIJE:
Ti nisi anđeo?!
MARA:
Ta jesi li ti pametan?
DOSITIJE (podiže se):
Pa šta ćeš ovde?... Ko te poslao, da me na greh navodiš?
MARA:
Lepo!... Ti si neblagodaran!... Ja i moj otac našli smo te polu mrtva; otac je otrčao da javi u manastir, a ja sam ostala da te čuvam, i sada, kad sam ti pomogla da se oporaviš.... sad sam ti još ja kriva?!...
DOSITIJE:
Oprosti... Zbogom.
MARA:
Tako?! — Sad ćeš me ovde samu ostaviti, a moj je otac zabadava otrčao u manastir!
DOSITIJE:
Pa šta ćeš sa mnom ti, devojko?
MARA:
Ostani ovde dok moj otac ne dođe. To mi možeš valjada učiniti?
DOSITIJE:
Dobro, dakle. (Sedne i nasloni se na ruku.)
MARA (za sebe):
Čudan dečko!... (Na glas.) Je li, zašto si tako snužden?
DOSITIJE:
Mani me se, devojko.
MARA (za sebe):
Baš neću! (Na glas.) Ti valjada nemaš nikoga, kad si tako ostavljen?
DOSITIJE:
A da šta je bog?
MARA:
I ja imam boga, ali nisam tako setna i nevesela kao i ti!... Ti ćutiš? Nećeš da se razgovaraš?... Dobro, kako hoćeš; nije mi ni stalo do takvoga čoveka, kao što si ti!... (Peva.)
Ja se na njeg’ jabukama bacam,
Oj nevero!
A on na me ni kameiom neće,
Oj nevero!
DOSITIJE (ushićen - za sebe):
Lep, umiljat glas! (Na glas.) Devojko, od koga si naučila tako lepo pevati?
MARA:
Od koga?!.. A od koga je naučila ptica pevati; od koga je naučio potok žuboriti?... Ha... ha.... ha.... momče, baš si nedotupavan!
DOSITIJE:
Nedotupavan ja, koji sam tolike knjige proučio?!...
MARA:
Mora da si se malo hasnio, kad i pored tih knjiga gladuješ!
DOSITIJE:
Ja ne gdadujem.... ja postim.
MARA:
Postiš?... No sad tek vidim da si lud!
DOSITIJE:
Devojko!
MARA:
Ja se zovem Mara, a ne devojka!... To treba da znaš iz tvojih knjiga da se devojka po imenu zove.
DOSITIJE:
Oprosti, Maro, nemoj se srditi.
MARA (za sebe):
Ipak je dobar!... (Približi mu se — na glas.): Ja se ne srdim ni najmanje; oprosti ti meni što sam takva bila prema tebi. (Pruži mu ruku.) No, hoćeš dati ruku?... (Dositije pruži joj ruku.) Tako.... sad smo opet dobri prijatelji. Sad mi kaži, ko si ti?... Kako se zoveš?
DOSITIJE:
Ja se zovem Dimitrije.
MARA:
Pa šta radiš ti ovde?
DOSITIJE:
Ja sam đak u maiastiru. Hoću da se pokaluđerim.
MARA:
Dakle ti nikoga ie voliš na svetu?
DOSITIJE:
A zašto me to pitaš?
MARA:
Zato što kaluđer ne sme nikoga voleti.... Badava mašeš glavom, ipak je tako. Nego poslušaj ti mene, nemoj se ti kaluđeriti!
DOSITIJE:
Ali....
MARA:
Tu nema „ali"; ja već vidim da ti nisi za kaluđera.... P’ onda budi veseliji; nemoj tako da si ozbiljan!... Vidiš kako su ptice vesele, kako je potok veseo, pa lišće na drvetu, pa sve.... Sve je veselo na ovome svetu!
DOSITIJE:
A ti, jesi li ti vesela?
MARA:
Nego!... Ja sam uvek vesela. Moj otac mene voli, a i ja njega. Mi imamo malu kućicu, a ja sam gazdarica. Sve, sve ja radim u kući: kuvam ručak, muzem kravu i hranim živinu. Kada dođe vedelja, onda obučem novu haljinu pa idem u crkvu, a posle podne u kolo. Pa sam uvek zadovoljna i vesela.... A ti?
DOSITIJE:
I ja sam zadovoljan.
MARA (maše glavom):
Nisi ti zadovoljan. Al’ sve jedno; ako se budemo više-puta sastajali, bićeš i ti tako isto veseo kao ja.... Ide neko.... To je moj otac.... (Trči pred njega.) Babo, babo.... naš je bolesnik ozdravio!
TREĆA POJAVA
IGUMAN, VASILIJE, ŠUMAR i pređašnji
IGUMAN (ljutito):
Gde je to ludo derište?
MARA:
Oče, vi ste vrlo ljutiti!
IGUMAN:
Ljutit? — To je malo.... ja sam u najvećoj jarosti.... ja sam besomučan.... (Dositiju.) Tvoja je budadaština sve veća i veća. Rekao bi čovek da nisi pri čistoj svesti!... Ako ovako potraje, ti ćeš i poludeti!
DOSITIJE:
Zašto, oče igumane?
IGUMAN:
Još pitaš zašto?! - E sada ćeš znati. Evo već tri dana da te niko živ nije video!... Gde si bio za to vreme?
DOSITIJE (ćuti).
IGUMAN (oštrije):
Ja te pitam gde si bio?
DOSITIJE:
Oče, vi se jako srdite na mene! Još vas takva nisam video. Ja sam do sada od vas samo blage reči slušao!
IGUMAN (dirnut):
E, dobro; ja ću da budem blag. Istina je, ja te volim, to ti dobro ziaš; ali baš zato što te volim, hoću da te sačuvam od tvoje propasti. Pa sad reci tvome igumanu, gde si bio ova tri dana?
DOSITIJE:
Bio sam...
IGUMAN:
No?
DOSITIJE:
Na tavanu.
IGUMAN:
Na, tavaiu?! A šta si koga besa radio na tavaiu?
DOSITIJE:
Čitao sam svete knjige i metanisao.
IGUMAN:
A šta si jeo za tri dana?
DOSITIJE:
O, ja nisam ni mrvice okusio. Ne bih ni danas da me nije ova devojka prevarila.
IGUMAN:
E, je li ko video takvoga ludaka?!... Dakle, ti si postio?
DOSITIJE:
Ali samo tri dana,
IGUMAN:
I to je tebi malo?!
DOSITIJE:
Kako ne, oče igumane; zar nisu Mojsije i sveti Ilija postili četrdeset dana?
IGUMAN (sasvim ljutito):
Kakav je to bezobrazluk upodobljavati se Mojsiju i Iliji?!... Nemaš ni toliko pameti da rasudiš da je onda bila potreba da bog s njima čini čudesa?.. I ti hoćeš sebe s njima da uporediš?... Šta si ti? — Jedan dedak!... No, jednu za stotinu: ili jedi kao i drugi ljudi, ili put za uši!
DOSITIJE:
Terate me?
IGUMAN:
Jest, teram, jer neću da trpim da sam sebi ubica budeš. Ako ti je do toga stalo, a ti idi na drugo mesto skapavati od gladi, ali kod mene ne!
MARA:
Dobri oče, vi se jako srdite....
VASILIJE:
Oče igumane, ublažite gnev vaš....
IGUMAN:
Zašto da se ne srdim? — Nemam li uzroka!... Mesto da je svaki dan pametniji, on je svaki dan luđi!... Proklete te knjižurine, sa svim su mu zavrtele mozak!
DOSITIJE:
Oče igumane, nemojte se srditi, ali vam moram istinu kazati.... Vi niste svet, pa ne date ni drugome da se posveti....
IGUMAN:
Šta?
DOSITIJE:
I pošto niste učeni, ne date ni drugom da bude učen i da čita knjige.
IGUMAN (prsne u smeh).
DOSITIJE:
Smejte se samo.... zato me i opet nećete odvratiti od moga puta.
IGUMAN:
Moj sinko, divlji si svetac i nadri-učenjak. A što gladuješ to je najveći stepen tvoje ludosti!... No kako bilo da bilo, ja sam ti već rekao, kupi tvoj prtljag pa odlazi.
DOSITIJE:
Oče, zar me ne volite više?
IGUMAN:
Ne volim ga?!... Još sme da kaže.... neblagodarno derište!...
DOSITIJE:
Onda me, oče, nemojte terati, jer ja ne mogu živeti bez vas (Približi mu se i padne mu na grudi.)
IGUMAN:
E, sad šta da činim?!... Kako da se rasrdim?!
MARA i VASILIJE:
Oprostite mu.
IGUMAN:
Ja mu praštam od sveg srca, neka samo od sada bude pametniji, i onako ćemo još malo vremena zajedno biti.
DOSITIJE:
Kako to?
IGUMAN:
Tako, što predviđam da ti u našem malenom manastiru ne možeš srećan biti.... Za tebe nije kaluđerstvo; za tebe je svet i nauka.
DOSITIJE:
Ja vas, oče, ne razumem!
IGUMAN:
Razumećeš dok budeš pametniji; dok proučiš knjige i nauku.
DOSITIJE:
Pa zar ja nisam pročitao celu opovačku biblioteku?!
IGUMAN:
To je još vrlo malo da se naukom nazove.
DOSITIJE:
Pa gde je dakle ta nauka?
IGUMAN:
Svuda, tek ovde ne.... Naš život prolazi u staranju za rakiske kazane, za kace, burad i obruče. Naša je nauka da poznamo koliko je godina koja šljivovica stara!
VASILIJE:
Ne slušaj ti oca igumana. On preteruje u svojoj revnosti za tvoju sreću!.... (Za sebe.) Još će mi oteti najboljeg mog đaka!...
IGUMAN:
Slušaj me, bolje ćeš proći!... No za sada manimo se toga, docnije ću ti stvar bolje razložiti.... A sad se lepo zahvali Mari i njenom ocu, bez kojih bi danas skapao od gdadi.
DOSITIJE (priđe šumaru):
Hvada vam, prijatelju.
ŠUMAR:
Rado sam učinio.
IGUMAN:
A Mari nećeš se zahvaliti?
DOSITIJE:
O, da kako da hoću.... Maro....
MARA:
No?
DOSITIJE:
Ti si dobra devojka.
IGUMAN:
E, je li ko video tako se zahvaliti?!
MARA:
Nije nužno hvale, mi se dobro znamo.
IGUMAN:
E da?... Kad brže?
MARA:
A zar treba mnogo vremena da se čovek pozna?!
IGUMAN:
Kako kad.
MARA:
Ja sam odmah videla da je Dimitrije dobar.
IGUMAN:
Tako?... (Za sebe.) Kakva misao!... Mara bi ga mogla sasvim izlečiti, pa možda i od toga da se okane kaluđerstva!... (Glasno.) To bi ti vremenom uvidela kad bi ga iz bliže poznala.
VASILIJE:
Vremenom?!... To nije moguće. Dimitrije ima drugog poziva, a ne da s devojkama poznanstva čini!... (Za sebe.) Vidim već šta smeraš, ali ti neće ispasti za rukom!
IGUMAN:
Zašto ne, oče?... Njegov ga poziv ne sprečava u tome da, na primer, Maru poučava u čitanju i pisanju.
DOSITIJE:
Zaista ne!... To se sa svim slaže.
MARA:
O, ja bih vrdo rado naučila čitati i pisati!
IGUMAN:
Vidiš dakle, oče Vasilije!... (Šumaru.) A ti, starče, šta ti veliš na to?
ŠUMAR:
Ja bih samo blagodaran mogao biti.
IGUMAN:
E, onda je svršena stvar. Dimitrije će svaki dan u izvestan čas, kad si ti starče kod kuće, dolaziti k vama i poučavati Maru u čitanju i pisanju.... (Za sebe.) Prekrasno, to će ga spasti od propasti i biće od njega čovek.
VASILIJE:
Kako hoćeš, oče igumane, ali se ja s tobom ne slažem!... (Za sebe.) Motriću na svaki korak.
MARA (poljubi igumana u ruku):
Hvala vam, oče!... Jasam tako zadovoljna.
IGUMAN (Dositiju):
A ti?... (Dositije maše glavom da jeste.) Dakle, pri tome ostaje.... A sad pre svega hodi sa mnom da se dajbudi preda mnom onako pošteno najedeš.
(Odlaze svi, osem Vasilija.)
ČETVRTA POJAVA
VASILIJE
VASILIJE:
Znam šta si naumio, oče igumane, al’ ću se postarati da ti namera ne ispadne za rukom!... Jedva jednom dobismo čoveka, koji bi nas vremenom mogao proslaviti pa da ga sada izgubimo?!... Ne, to ne može biti; to ne mogu nikako dopustiti!... Ali šta da radim da doskočim igumanu? — Iguman, kao što vidim, na to ide da za Dimitrija uda Maru, svoju kćer po grehu.... Šta da činim da ga izigram?!... Ha, nešto mi pade na pamet! Iguman češće dolazi šumaru.... Kako bi bilo da tu priliku upotrebim, pa da Dimitriju reknem da je iguman Marin ljubaznik?... Dimitrije je mlad, neuk, voli Maru, lako će verovati onome što mu se kazuje, pa će za navek zbogom ostaj reći svetu i pokaluđeriti će se!... Čini mi se da sam dobro smislio! Još ako i dobro izvedem, to ću našem činu steći čoveka, koji će mu biti na diku i ponos!... Sad brzo na delo; ne treba dangubiti! Svaki je trenutak skup... Moj igumane, valjalo ti se ranije roditi, da mene nadmudriš.
PADA ZAVESA — KRAJ TREĆEM ČINU