◄   ДЕСЕТА ПОЈАВА ПРВА ПОЈАВА ДРУГА ПОЈАВА   ►

ДРУГИ ЧИН

I ОДЕЉЕЊЕ[1]
Соба у манастиру опову - у тој је соби и манастирска књижница

ПРВА ПОЈАВА
ИГУМАН, АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ, ДИОНИСИЈЕ ХРВАЋАНИН, ЈАНИЂИЈЕ ПАРАКЛИСАРА и ВАСИЛИЈЕ ОСЕЧАНИН
(Сви калуђери седе за столом и пијуцкају вино, само Василије седи мало даље и чита неку књигу.)

ИГУМАН:
Јеси чуо, оче Антоније велики, чаша ти је пред тобом једнако празна, баш као да је мрзиш видети пуну пред собом!
АНТОНИЈЕ:
Знаш, оче игумане, вас дан ми је грло суво; рекао бих да патим од суве болести.
ДИОНИСИЈЕ:
Не веруј му, оче! Како ће да пати од суве болести мокар брат?!
ИГУМАН:
Е, ето видиш оца Дионисија, како је оштар на језику и хоће човека да обеди!
АНТОНИЈЕ:
И ја велим, оче игумане, ругала се тигањица лонцу.
ЈАНИЋИЈЕ:
Опет враг ово двоје наводи на свађу, те не знају ништа паметније.
АНТОНИЈЕ:
Хајде, оче Јанићије, ти си параклисара, реци ти што паметније.
СВИ:
Да, да, реци ти што паметније.
ЈАНИЋИЈЕ:
Ја ћу и рећи!... Не знам како баш; али на сваки начин нешто паметно! Е.... куцнимо се братијо.... да бог поживи нашег доброг оца игумана!
СВИ:
Живео игуман! (Куцају се.)
ЈАНИЋИЈЕ:
Но, није ли то паметније?
АНТОНИЈЕ:
Паметно; али смо то толико пута већ чули од тебе, да бих рекао е ти ништа друго и не знаш!
ЈАНИЋИЈЕ:
Што знам, знам; што не знам, не знам, па то је доста од мене. А шта ти знаш?
АНТОНИЈЕ:
Ја?... Ја знам чизме шити, знам фарбу мешати, знам кувати, знам егзерцирати, а знам и нешто мало читати и писати.
ЈАНИЋИЈЕ:
А од куд ти то све знаш?
АНТОНИЈЕ:
Е, док сам био још млад, било је свашта од мене!
ИГУМАН:
Па дед приповеди како си доспео међу калуђере?
АНТОНИЈЕ:
Хоћеш да чујеш, оче игумане?... Е, да ти кажем: ја сам из Ирига, као што знаш. Мој отац, био је официр, да ме у школу; али ја ти баш нисам много марио за књигу, више сам волео птице хватати и јабуке красти где сам само могао. Мој учитељ, поштен човек, увидео је да ја немам велику наклоност за науку и тако ти он мене, пошто ме је неколико пута фиргајзом добро ишарао, отера из школе.... Онда ме мој отац даде на чизмарски занат. Него није ни ту боље ишло. Посла и батина доста, а хлеба мало! Чорбе сам само о Ускрсу и Божићу добио, а печења само онда када сам се шпајза дочепао. Ту сам дотерао до наглавака; целу чизму сашити нисам био у стању. Не знам, или се моме газди додијало тући ме, или му се додијало што му мачке толике шунке и кобасице поједоше, тек доста да ме је после двогодишњег мог шегртовања срећно отерао!... Онда се ја одважим да постанем уметник, те одем у Варадин и ступим у службу код неког мазала што на стаклу иконе мала. Е, ту сам ти, богме, годину дана фарбе мешао и намалао сам једног светог Николу. Него се мој посао није допао мајстору. Рече ми да немам дара за уметност, и овамо онамо — што да вам вас дан говорим? — отера ме баш пред светога Николу, да ми се освети што сам га онако сакато намалао!... (Смеју се сви — Антоније испије чашу.) Да вам кажем даље: кад ме мазало из службе отерао, наумим озбиљно да се предам науци, те одем у Карловце и ту, у патријарховом двору, понудим се кувару у службу. Прими ме кувар и тако сам ти ја целу годину у највећем блаженству провео! Кувар ме волео, јер сам ја свако јело хвалио и толико јео, коликоје год он хтео. А после, ја сам му разносио череге и свакојако вино, чиме је он презенте чинио својим познаницама. Но како свачему има краја, тако буде и моме блаженом живовању!... Не знам зашто, тек почеше ме тражити по Иригу, да идем у војнике. Овамо онамо, како је било не знам, дочују ти они да сам ја у Карловцима, те ти мене за јаку повуци, потегни. Бадава сам им говорио да сам ја мирољубив и да не волим пуцати на људе, не слушају они мене, већ ме одведу и даду ме за фурвезера. Тако сам ја десет година цара служио....
ЈАНИЋИЈЕ:
Па јеси ли аванџирао штогод?
АНТОНИЈЕ:
Јесам да; ваљда сам луд био да после и друге учим егзерцирати! Доста кад сам ја научио!... Него је рђава кујина код војника, ни налик на кујину у двору!... (Смеју се.)
ИГУМАН:
Па шта је после било с тобом?
АНТОНИЈЕ:
Е, после, кад сам ислужио, нисам управо био ни за што!... Где год сам се нудио нису хтели да ме приме, јер рекоше да ме не могу ни на што употребити. Ја опет нисам хтео да чувам свиње и тако се покалуђерим.
ВАСИЛИЈЕ (који је дотле једнако читао — за себе):
Срамота наша што смо те примили! (Устаде и гледа на прозор.)
ИГУМАН:
О, мој Антоније, ти си доста претурио преко главе; али зато сада ништа не радиш!
ВАСИЛИЈЕ:
Ево долазе два странца у манастир.
ИГУМАН:
Како изгледају!
ВАСИЛИЈЕ:
Два млада момчића. Један се једнако осврће и звера; мора да никада није био у манастиру.
ИГУМАН:
Зовни дер их, оче Василије. Љубопитљив сам ко су и шта су!
ВАСИЛИЈЕ (оде).

Референце

уреди
  1. Овај први део потпуно одговара другоме чину старога рукописа.