Mladost Dositija Obradovića/11
| ◄ DESETA POJAVA | PRVA POJAVA | DRUGA POJAVA ► |
DRUGI ČIN
I ODELjENjE[1]
Soba u manastiru opovu - u toj je sobi i manastirska knjižnica
PRVA POJAVA
IGUMAN, ANTONIJE VELIKI, DIONISIJE HRVAĆANIN, JANIĐIJE PARAKLISARA i VASILIJE OSEČANIN
(Svi kaluđeri sede za stolom i pijuckaju vino, samo Vasilije sedi malo dalje i čita neku knjigu.)
IGUMAN:
Jesi čuo, oče Antonije veliki, čaša ti je pred tobom jednako prazna, baš kao da je mrziš videti punu pred sobom!
ANTONIJE:
Znaš, oče igumane, vas dan mi je grlo suvo; rekao bih da patim od suve bolesti.
DIONISIJE:
Ne veruj mu, oče! Kako će da pati od suve bolesti mokar brat?!
IGUMAN:
E, eto vidiš oca Dionisija, kako je oštar na jeziku i hoće čoveka da obedi!
ANTONIJE:
I ja velim, oče igumane, rugala se tiganjica loncu.
JANIĆIJE:
Opet vrag ovo dvoje navodi na svađu, te ne znaju ništa pametnije.
ANTONIJE:
Hajde, oče Janićije, ti si paraklisara, reci ti što pametnije.
SVI:
Da, da, reci ti što pametnije.
JANIĆIJE:
Ja ću i reći!... Ne znam kako baš; ali na svaki način nešto pametno! E.... kucnimo se bratijo.... da bog poživi našeg dobrog oca igumana!
SVI:
Živeo iguman! (Kucaju se.)
JANIĆIJE:
No, nije li to pametnije?
ANTONIJE:
Pametno; ali smo to toliko puta već čuli od tebe, da bih rekao e ti ništa drugo i ne znaš!
JANIĆIJE:
Što znam, znam; što ne znam, ne znam, pa to je dosta od mene. A šta ti znaš?
ANTONIJE:
Ja?... Ja znam čizme šiti, znam farbu mešati, znam kuvati, znam egzercirati, a znam i nešto malo čitati i pisati.
JANIĆIJE:
A od kud ti to sve znaš?
ANTONIJE:
E, dok sam bio još mlad, bilo je svašta od mene!
IGUMAN:
Pa ded pripovedi kako si dospeo među kaluđere?
ANTONIJE:
Hoćeš da čuješ, oče igumane?... E, da ti kažem: ja sam iz Iriga, kao što znaš. Moj otac, bio je oficir, da me u školu; ali ja ti baš nisam mnogo mario za knjigu, više sam voleo ptice hvatati i jabuke krasti gde sam samo mogao. Moj učitelj, pošten čovek, uvideo je da ja nemam veliku naklonost za nauku i tako ti on mene, pošto me je nekoliko puta firgajzom dobro išarao, otera iz škole.... Onda me moj otac dade na čizmarski zanat. Nego nije ni tu bolje išlo. Posla i batina dosta, a hleba malo! Čorbe sam samo o Uskrsu i Božiću dobio, a pečenja samo onda kada sam se špajza dočepao. Tu sam doterao do naglavaka; celu čizmu sašiti nisam bio u stanju. Ne znam, ili se mome gazdi dodijalo tući me, ili mu se dodijalo što mu mačke tolike šunke i kobasice pojedoše, tek dosta da me je posle dvogodišnjeg mog šegrtovanja srećno oterao!... Onda se ja odvažim da postanem umetnik, te odem u Varadin i stupim u službu kod nekog mazala što na staklu ikone mala. E, tu sam ti, bogme, godinu dana farbe mešao i namalao sam jednog svetog Nikolu. Nego se moj posao nije dopao majstoru. Reče mi da nemam dara za umetnost, i ovamo onamo — što da vam vas dan govorim? — otera me baš pred svetoga Nikolu, da mi se osveti što sam ga onako sakato namalao!... (Smeju se svi — Antonije ispije čašu.) Da vam kažem dalje: kad me mazalo iz službe oterao, naumim ozbiljno da se predam nauci, te odem u Karlovce i tu, u patrijarhovom dvoru, ponudim se kuvaru u službu. Primi me kuvar i tako sam ti ja celu godinu u najvećem blaženstvu proveo! Kuvar me voleo, jer sam ja svako jelo hvalio i toliko jeo, kolikoje god on hteo. A posle, ja sam mu raznosio čerege i svakojako vino, čime je on prezente činio svojim poznanicama. No kako svačemu ima kraja, tako bude i mome blaženom živovanju!... Ne znam zašto, tek počeše me tražiti po Irigu, da idem u vojnike. Ovamo onamo, kako je bilo ne znam, dočuju ti oni da sam ja u Karlovcima, te ti mene za jaku povuci, potegni. Badava sam im govorio da sam ja miroljubiv i da ne volim pucati na ljude, ne slušaju oni mene, već me odvedu i dadu me za furvezera. Tako sam ja deset godina cara služio....
JANIĆIJE:
Pa jesi li avandžirao štogod?
ANTONIJE:
Jesam da; valjda sam lud bio da posle i druge učim egzercirati! Dosta kad sam ja naučio!... Nego je rđava kujina kod vojnika, ni nalik na kujinu u dvoru!... (Smeju se.)
IGUMAN:
Pa šta je posle bilo s tobom?
ANTONIJE:
E, posle, kad sam islužio, nisam upravo bio ni za što!... Gde god sam se nudio nisu hteli da me prime, jer rekoše da me ne mogu ni na što upotrebiti. Ja opet nisam hteo da čuvam svinje i tako se pokaluđerim.
VASILIJE (koji je dotle jednako čitao — za sebe):
Sramota naša što smo te primili! (Ustade i gleda na prozor.)
IGUMAN:
O, moj Antonije, ti si dosta preturio preko glave; ali zato sada ništa ne radiš!
VASILIJE:
Evo dolaze dva stranca u manastir.
IGUMAN:
Kako izgledaju!
VASILIJE:
Dva mlada momčića. Jedan se jednako osvrće i zvera; mora da nikada nije bio u manastiru.
IGUMAN:
Zovni der ih, oče Vasilije. Ljubopitljiv sam ko su i šta su!
VASILIJE (ode).
Reference
uredi- ↑ Ovaj prvi deo potpuno odgovara drugome činu staroga rukopisa.