Мегдан харамбаше Мије Деовића и турскога буљубаше

* * *


Мегдан харамбаше Мије Деовића и турскога буљубаше

0001 Пије вино Мијо Деовићу
0002 У Прологу под јелом зеленом,
0003 С њиме пије тридесет хајдука.
0004 Кад се рујна вина напојише,
0005 Оно Мији очи утекоше,
0006 Па погледа вису на планину,
0007 Ал се нешто на планини сјаје,
0008 И би реко и заклео би се,
0009 Реко б’ ватра гори на планини,
0010 Па је Мијо друштву бесједио:
0011 »Дружбо моја, тридесет хајдука!
0012 Није л’ мајка родила јунака
0013 Тко ће стићи ноћу кроз планину,
0014 Па изићи вису на планину,
0015 Уходити ватру на планини
0016 И видјети, што је и како је?« 
0017 Када Мијо рече те ријечи,
0018 Сва дружина муком замукнула,
0019 И прида се очи оборила,
0020 Ама не ће момак Николица,
0021 Веће Нико тихо бесједио:
0022 »Мој даиџа Мијо Деовићу!
0023 Што га, дајко, по јабани тражиш,
0024 Кад га себи уз кољено храниш?
0025 Ја ћу ићи вису у планину.« 
0026 Када га је Мијо разумио,
0027 Сестрићу је своме говорио:
0028 »Мој сестрићу, момак Николица!
0029 Има овдик и бољих јунака.« 
0030 Опет Нико даји говорио:
0031 »Мој даиџа, Мијо Деовићу,
0032 Ја ћу ићи вису на планину,
0033 Утврдити ватру на горици.« 
0034 Када га је Мијо разумио,
0035 У руци му пуна купа вина,
0036 Па сестрићу своме наздравио.
0037 Узе чашу момак Николица,
0038 Попи чашу од капи до капи,
0039 Па је Нико на ноге скочио,
0040 Граналију шару прихватио,
0041 Ногама се више паса баца,
0042 Па он оде ноћу у планину.
0043 Све је горе здраво пролазио
0044 Па окрену на вис уз планину.
0045 Кад изађе на вис на планину,
0046 Па се близу момак прикучио,
0047 То не бише ватра у планини,
0048 Већ то бише турски буљубаша;
0049 Уз њега је тридесет пандура,
0050 На њему су токе деветере,
0051 Све од срме, па су позлаћене;
0052 Мрки су га поклопили брци,
0053 Па му брци пали по токама,
0054 Па се токе сјају кроз бркове
0055 Кано мјесец кроз јелово грање.
0056 Прико крила шара граналија,
0057 На шари му девет белензука,
0058 Све од срме, па су позлаћене;
0059 По шари су гране свакојаке,
0060 На јалману алем-камен драги.
0061 Па се сјаје алем-камен драги,
0062 Би рекао и заклео би се:
0063 Рек’ би ватра гори у планини.
0064 Па је Турчин тихо бесједио:
0065 »Дјецо моја, тридесет пандура!
0066 Ево има девет годиница,
0067 Како јунак са пандурим’ ходам,
0068 Убио сам девет харамбаша,
0069 И скинуо токе деветере
0070 Ш њија свуко, а на се обуко.
0071 Још сам чуо, гди ми кажу људи,
0072 Да имаде курвино копиле,
0073 Силно влаше Мијо Деовићу,
0074 Који хода по Пролог-планини,
0075 И на себи златне токе носа.
0076 Ја сам себи нијет учинио,
0077 Да ми се је с Мијом судесити,
0078 Да му русу одсијечем главу,
0079 Да му токе скинем позлаћене,
0080 Да ш њег свучем, а на се обучем,
0081 Веће бих се прошо четовања.
0082 Турчин мисли, да нитко не чује,
0083 Ал га чује момак Николица,
0084 Све га чује и гледа очима.
0085 Кад Никола р’јечи разумио,
0086 Вратио се стрму низ планину,
0087 Па он дође у Пролог-планину.
0088 Дружба му се с мјеста помакнула,
0089 Крај Мије му мјесто начинили,
0090 Дадоше му триест ожџелдија,
0091 Ожџелдија и добродошлица,
0092 Па је Мијо њему говорио:
0093 »Мој сестрићу, момак Николица,
0094 Нит те питам, нит ти мени кажеш,
0095 Путујући ноћу кроз планину,
0096 Јеси л’ ишо, Нико, на планину,
0097 Уходио ватру у горици?« 
0098 »Мој даиџа, Мијо Деовићу!
0099 Добро ми је било кроз планину;
0100 Ја сам био здраво и мијерно,
0101 Изашо сам вису на планину.
0102 Оно ватра није на планини,
0103 Већ, даиџо, турски буљубаша.
0104 У њега је тридесет пандура,
0105 На њему су токе деветере,
0106 Мрки су га поклопили брци,
0107 Па му брци пали по токама,
0108 Па се токе сјају кроз бркове,
0109 Као мјесец кроз грање јелово.
0110 Прико крила шару прибацио,
0111 На шари му девет белензука,
0112 По шари су гране извезене,
0113 На јалману алем-камен драги,
0114 Па се сјаје алем-камен драги,
0115 Реко б’, да је ватра у планини.
0116 Турчин пије вино црвенику,
0117 Па је друштву своме говорио:
0118 »Друштво моје, тридесет пандура,
0119 Ево има девет годиница,
0120 Како јунак са пандурим’ ходам,
0121 Убио сам девет харамбаша,
0122 Скинуо сам токе деветере,
0123 Ш њиха свуко, а на се обуко.
0124 Још сам чуо, гди ми кажу људи,
0125 Да имаде курвино копиле,
0126 Силно влаше, Мијо Деовићу,
0127 Који хода по Пролог-планини,
0128 И он вода тридесет хајдука.
0129 Он на себи сјајне токе носа.
0130 Још сам богу нијет учинио,
0131 Да ми се је с Мијом судесити,
0132 Да му русу одсијечем главу,
0133 Да му токе скинем позлаћене,
0134 Да ш њег свучем, а на се обучем,
0135 Онда бих се прошо четовања.« 
0136 Кад је Мијо Нику разумио,
0137 Па је опет Мијо бесједио:
0138 »Није л’ мајка родила јунака,
0139 Није л’ са мном у мојој дружини,
0140 Тко ће отић’ опет у планину,
0141 До онога турског буљубаше,
0142 Па викнути танко гласовито:
0143 »О Турчине, турски буљубаша!
0144 Тебе зове Мијо харамбаша,
0145 Ено Мије у Пролог-планини,
0146 Мијо пије вино под јеликом,
0147 Тебе Мијо на ручак позивље,
0148 Да ти Мији под јелику дођеш;
0149 Добар ти је ручак припремио:
0150 Мрка праха и црна олова.« 
0151 Када Мијо рече те ријечи,
0152 Опет друштво муком замукауло
0153 И преда се очи оборило,
0154 Ама не ће момак Николица,
0155 Даиџи је своме говорио:
0156 »Мој даиџа, Мијо Деовићу,
0157 Шта ти њега по јабани тражиш,
0158 Кад га себи уз кољено храниш?
0159 Ја ћу ићи вису у планину,
0160 Па ћу викнут танко гласовито
0161 И казат ћу турском буљубаши,
0162 Што си, Мијо нама бесједио.« 
0163 Никола је на ноге скочио,
0164 Граналију шару прихватио
0165 Па он оде ноћу кроз планину,
0166 Без мјесеца и жарка сунашца,
0167 Па изађе вису на планину
0168 До онога турског буљубаше,
0169 И близу се к њему прикучио,
0170 Па он викну танко гласовито,
0171 Како викну танко гласовито,
0172 Све по шуми затрептје листина
0173 Од аваза момка Николице:
0174 »О Турчине, турски буљубаша,
0175 Ено Мијо у Пролог-планини,
0176 Под јелицом пије црвенику;
0177 Тебе Мијо на собет зазива.
0178 Добар ти је ручак припремио:
0179 Мрка праха и црна олова.« 
0180 Тако викну момак Николица,
0181 Па се намах врати низ планину,
0182 Оде Мији у Пролог-планму.
0183 Липо га је Мијо дочекао
0184 И остала његова дружина:
0185 Све се друштво с мјеста премјестило
0186 Крај Мије му мјесто начинили,
0187 Па он сједе пити црвенику.
0188 А да видиш турског буљубаша,
0189 Кад је чуо момка Николицу!
0190 Па је друштву своме бесједио:
0191 »Дружбо моја, тридесет пандура!
0192 Дедер своје шаре испразните,
0193 Пригледајте своје кременове,
0194 Па наново њиха напуните!
0195 Ваља нама ићи кроз планину,
0196 До у ону Пролог у планину,
0197 До онога Мије Деовића,
0198 Ако нама буде до невоље,
0199 Да вас кога шара не привари!« 
0200 Па пандури пушке испразнише,
0201 Па наново њиха напунише.
0202 Прижимају на кајиш опанке;
0203 Торбоноше торбе попртише,
0204 А за своје шаре прихватише,
0205 Па одоше стрму низ планину,
0206 Нанајприје турски буљубаша,
0207 А за њиме тридесет пандура.
0208 Па додоше у Пролог-планину,
0209 Под јелицу Мији Деовићу:
0210 Мијо пије вино црвенику.
0211 Како дође турски буљубаша,
0212 Па је Мији крко бесједио:
0213 »Устај горе, Мијо Деовићу,
0214 Да јуначки мејдан окушамо!« 
0215 Ал је Мијо њему бесједио:
0216 »Сједи доли, турски буљубаша,
0217 Да се рујна напијемо вина;
0218 Ласно ћемо мејдан дијелити,
0219 Свима ваља једном умријети!« 
0220 Одговара турски буљубаша:
0221 »Црно влаше, Мијо Деовићу,
0222 Н’јесам дошо с тобом пити вино;
0223 Да сам хтио пити црвенику,
0224 Пио бих је гори на планини,
0225 Ал сам дошо мејдан дијелити.« 
0226 Мијо шути, ништа не говори.
0227 А кад видје турски буљубаша,
0228 Скиде шару своју са рамена,
0229 Па ју испе на тетике горње,
0230 Примаче је брку и образу,
0231 На Мији је нишан саставио.
0232 Пуче шара, остала му пуста!
0233 Нут Мијата среће добре ти је:
0234 Мијата је шара не згодила,
0235 Већ крај њега друга погодила,
0236 Сјеромаха Вида барјактара:
0237 Кроз њега је пенџер начинила.
0238 Виде јекну, паде узначице,
0239 А у Мију погледа дружина.
0240 Томе Мијо ни мукајет није,
0241 Већ једнако пије црвенику.
0242 Кад то видје турски буљубаша,
0243 Он потеже двије пушке мале,
0244 Истеже их на тетике горње,
0245 Па он њима живи огањ даје,
0246 А Мијату у прса јуначка.
0247 Пукоше му, остале му пусте!
0248 Нуто Мије, среће добре ти је!
0249 Никаква га не згодила мала,
0250 Већ крај њега друга погодиле,
0251 С другу страну момка Николицу.
0252 Нико јекну, паде у травицу.
0253 Кад то видје Мијо Деовићу,
0254 На дружину очим’ поколачи.
0255 Кад видјела остала дружина,
0256 За дуге су шаре прихватили,
0257 Дока пуче тридесет пушака:
0258 Мртво паде тридесет пандура,
0259 Сам остаде турски буљубаша.
0260 Кад то видје Мијо харамбаша,
0261 Он скочио на ноге лагане,
0262 Па је бритку ћорду извадио.
0263 Л’јепо га је Турчин дочекао:
0264 Јунаци се ћордам’ ударише.
0265 Како који по коме ошиба,
0266 Све из њиха живи огањ сива.
0267 И пребише ћорде у балчака:
0268 Бацише их крње у травицу.
0269 Прихватише перне топузине,
0270 Па удара један по другоме.
0271 И топузим’ пера поломише:
0272 Бацише их крње у травицу.
0273 Прихватише глухе наџачине,
0274 Па и њима сапе поломише,
0275 Бацише их крње у травицу.
0276 Намјери се јунак на јунака:
0277 На њима су панцирли-кошуље.
0278 Јунаци се гором залетише,
0279 Па се они побуке узеше:
0280 Пригоне се по горици грној.
0281 Ниједан се не да оборити,
0282 Јер је сваком тешко умријети.
0283 Већ су Мију пјене обузеле,
0284 А Турчина мутне и крваве.
0285 Турчину је врло додијало,
0286 Па он виче вилу посестриму:
0287 »Дер ми сада буди у помоћи!
0288 Јали сада, јали већ никада!« 
0289 Вила му се с висока одзива:
0290 »Чујеш ли ме, драги побратиме!
0291 Ја ти сада помоћи не могу:
0292 И ја сам се љуто заратила
0293 С б’јелом вилом Мије харамбаше:
0294 Скоро ме је младу уморила.« 
0295 Кад то видје Мијо Деовићу,
0296 Л’јеву му је ногу подметнуо,
0297 Десном га је руком натурио,
0298 Па је гарјет срцу учинио,
0299 Па обори турског буљубашу;
0300 На њему се одмори лијепо.
0301 Ал му вели турски буљубаша:
0302 »О бора ти, Мијо харамбаша!
0303 Поклони ми главу на рамену,
0304 На поклон ти токе деветере,
0305 На поклон ти шара граналија,
0306 На којој је алем-камен драги,
0307 Која ваља убојнога града.« 
0308 Ал је Мијо њему говорио:
0309 »Чујеш ли ме, турски буљубаша!
0310 Да си мене овдик придобио,
0311 Би л’ ти мени главу поклонио?
0312 Што ми кажеш токе и јечерме,
0313 А и своју шару граналију,
0314 Све си мени, болан, поклонио,
0315 Како сам те овдик оборио.« 
0316 Око врата оклоп отклопио,
0317 Па потеже ноже из џепова,
0318 Па он закла турског буљубашу,
0319 Па ш њег скида токе позлаћене,
0320 Ш њега свлачи, а на се облачи.
0321 Све му скиде дузел-одијело.
0322 Па ту сједе Мијо Деовићу,
0323 Па се с дружбом вина напојио,
0324 И мало је себе одморио,
0325 Па је дружби Мијо бесједио:
0326 »Дружбо моја, тридесет хајдука!
0327 Ја вам више четовати не ћу,
0328 Ван ја одох у Приморје равно
0329 Својој љуби и бијелој кули.
0330 Ван чујете, тридесет хајдука!
0331 Што смо досад шићар задобили,
0332 Л’јепо ћемо њега дијелити,
0333 И дружину своју укопати!« 
0334 Па стадоше благо дијелити:
0335 Не д’јеле их бројем ни есапом,
0336 Већ калпаком Мије Деовића.
0337 Све на друга по калпак дуката,
0338 А Мијату два калпака дају:
0339 Нек се знаде, тко је харамбаша.
0340 И стадоше чоху дијелити:
0341 Не д’јеле је педљем, ни аршином,
0342 Већ растежу од јеле до јеле!
0343 Кад лијепо шићар изд’јелише,
0344 Па двојицу друга укопаше.
0345 Како су их л’јепо укопали:
0346 Виде им се ноге до кољена,
0347 И бијеле руке до лаката.
0348 Оде Мијо у Приморје равно,
0349 Дружба оде, куда који знаде.


Извор

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/5. Junačke pjesme (uskočke i hajdučke pjesme), knjiga osma, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, 1939.