Марко Краљевић и вила Равијојла
Појездише до два побратима
Кроз горицу, кроз Мироч планину.
Успоредо добре коње језде,
Успоредо бојна копља носе,
Један другом б'јело лице љуби 5
Од милости ка' два побратима.
Која бише до два побратима?
По имену, да обадва кажем:
Јунак Милош и Краљевић Марко.
Јунак Марко на шарцу задр'jема, 10
Те овако говори Милошу:
„Побратиме, војвода Милошу!
„Деде мени ти пјесму запјевај,
„Те је пјевај, па ме разговарај!
„Јако ме је санак савладао, 15
„Не би ли се јунак разабрао.“
A Милош му тијо одговара:
„Побратиме, Марко Краљевићу!
„Ја не пјевам кроз гору пјесама,
„Јер је мени запр’јетила вила, 20
„Да ће мене млада устр'jелити
„И у срце и у јасно грлце.“
Ал' му 'вако говорио Марко:
„Пјевај пјесму, војвода Милошу!
„Пјевај пјесму, а не бој се виле; 25
„Док је гласа Марка Краљевића
„И његова перна бауздована
„И његова помамна шарина."
Милош на то пјесме изводио.
Милош пјева, вила му отијева, 30
Љепше пјева војвода Милоше;
Него млада из планине вила.
Расрди се вила Равијојла
Те устр'jели у гори јунака,
По имену војводу Милоша 35
И у срце и у јасно грлце.
Рањен Милош подвикује јако:
„Ала, брате, Краљевићу Марко!
„Ево ме је устр'јелила вила
„И у срце и у јасно грл'це. 40
„Сад не можем ићи, ни пјевати.“
Клиси Марко иза тешка санка,
Те потече кроз гору зелену,
Рањен Милош оста у планини.
Сам се собом разговара Марко 45
И својијем добријем шарином.
Марко 'вако говорио шарцу:
„О, шарине крило соколово!
„Ако данас ти пристигнеш вилу,
„Златом ћу ти гриву изм'јешати, 50
„А сребром ти ноге потковати
„Зобићу те шеницом бјелицом,
„А ранити дјетелином травом,
„Појићу те вином и ракијом;
„Ако л' мени ти не стигне виле, 55
„Оба ћу ти ока ископати,
„Све четири ноге подломити
„И тебе ћу ође оставити,
„Па одлази у гору зелену,
„Те се туци од јеле до jеле, 60
„Као и ја без свог побратима!“
Лети шарац по сред горе црне,
А вила је на врх горе црне:
Шарац виле још угледа није. -
Јако страши Краљевићу Марко. - 65
Када шарац угледао вилу,
Све се нешто шарац разиграва
Он би радо да пристигне вилу:
У вишину по три клaштра[1] cкаче,
Унапредак и три и четири, 70
Виђе вила, да ће пристигнути.
Она к небу прше у облаке,
Марко перна баци буздована,
Удри вилу у плећи јуначке,
Обори је на зелену траву, 75
Те је бије по два по три пута.
Ал' се вила у невољи нађе.
Када виђе да ће погинути,
Богом вила Марка побратила:
„Богом, брате, Марко Краљевићу! 80
„Пушти мене у планину живу,
„Да ја тражим по горици л'јека,
„Да ја берем биља свакојака,
„Да изл'јечим Милоша јунака,
„Да загасим ране на Милошу!" 85
Марко био срца милостива,
Пушти вилу у планину живу.
Вила тражи по горици л'јека
И сабира биља свакојака.
Јако вилу устрашо Марко, 90
Марко мучи, вила се одзивље
А из оне Мироча планине:
Сад ћу, сад ћу, Марко Краљевићу.
Дође вила из планине брзо,
И донесе биља свакојака, 95
И изл'јечи Милоша јунака,
И загаси ране на Милошу.
Љепши Милош, нег је прво био.
Боље грло, нег је прво било,
Пјева Милош, ка' и прво пјева. 100
Оде вила у гору зелену
И налази своје посестриме,
Па им 'вако бесједити стаде:
„Виле, моје посестриме драге!
„Остав'те се јада жестокога, 105
„Не стр'јељајте по гори јунака;
„Док је гласа Краљевића Марка,
„И његова перна буздована
„И његова помамна шарина,
„О, да бог да, да му га не било, 110
„Ћио мене главом раставити!“
Пред Марком се гора зеленила,
Сва се наша дружба веселила!
