Marko Kraljević i vila Ravijojla
Pojezdiše do dva pobratima
Kroz goricu, kroz Miroč planinu.
Usporedo dobre konje jezde,
Usporedo bojna koplja nose,
Jedan drugom b'jelo lice ljubi 5
Od milosti ka' dva pobratima.
Koja biše do dva pobratima?
Po imenu, da obadva kažem:
Junak Miloš i Kraljević Marko.
Junak Marko na šarcu zadr'jema, 10
Te ovako govori Milošu:
„Pobratime, vojvoda Milošu!
„Dede meni ti pjesmu zapjevaj,
„Te je pjevaj, pa me razgovaraj!
„Jako me je sanak savladao, 15
„Ne bi li se junak razabrao.“
A Miloš mu tijo odgovara:
„Pobratime, Marko Kraljeviću!
„Ja ne pjevam kroz goru pjesama,
„Jer je meni zapr’jetila vila, 20
„Da će mene mlada ustr'jeliti
„I u srce i u jasno grlce.“
Al' mu 'vako govorio Marko:
„Pjevaj pjesmu, vojvoda Milošu!
„Pjevaj pjesmu, a ne boj se vile; 25
„Dok je glasa Marka Kraljevića
„I njegova perna bauzdovana
„I njegova pomamna šarina."
Miloš na to pjesme izvodio.
Miloš pjeva, vila mu otijeva, 30
Ljepše pjeva vojvoda Miloše;
Nego mlada iz planine vila.
Rasrdi se vila Ravijojla
Te ustr'jeli u gori junaka,
Po imenu vojvodu Miloša 35
I u srce i u jasno grlce.
Ranjen Miloš podvikuje jako:
„Ala, brate, Kraljeviću Marko!
„Evo me je ustr'jelila vila
„I u srce i u jasno grl'ce. 40
„Sad ne možem ići, ni pjevati.“
Klisi Marko iza teška sanka,
Te poteče kroz goru zelenu,
Ranjen Miloš osta u planini.
Sam se sobom razgovara Marko 45
I svojijem dobrijem šarinom.
Marko 'vako govorio šarcu:
„O, šarine krilo sokolovo!
„Ako danas ti pristigneš vilu,
„Zlatom ću ti grivu izm'ješati, 50
„A srebrom ti noge potkovati
„Zobiću te šenicom bjelicom,
„A raniti djetelinom travom,
„Pojiću te vinom i rakijom;
„Ako l' meni ti ne stigne vile, 55
„Oba ću ti oka iskopati,
„Sve četiri noge podlomiti
„I tebe ću ođe ostaviti,
„Pa odlazi u goru zelenu,
„Te se tuci od jele do jele, 60
„Kao i ja bez svog pobratima!“
Leti šarac po sred gore crne,
A vila je na vrh gore crne:
Šarac vile još ugleda nije. -
Jako straši Kraljeviću Marko. - 65
Kada šarac ugledao vilu,
Sve se nešto šarac razigrava
On bi rado da pristigne vilu:
U višinu po tri klaštra[1] ckače,
Unapredak i tri i četiri, 70
Viđe vila, da će pristignuti.
Ona k nebu prše u oblake,
Marko perna baci buzdovana,
Udri vilu u pleći junačke,
Obori je na zelenu travu, 75
Te je bije po dva po tri puta.
Al' se vila u nevolji nađe.
Kada viđe da će poginuti,
Bogom vila Marka pobratila:
„Bogom, brate, Marko Kraljeviću! 80
„Pušti mene u planinu živu,
„Da ja tražim po gorici l'jeka,
„Da ja berem bilja svakojaka,
„Da izl'ječim Miloša junaka,
„Da zagasim rane na Milošu!" 85
Marko bio srca milostiva,
Pušti vilu u planinu živu.
Vila traži po gorici l'jeka
I sabira bilja svakojaka.
Jako vilu ustrašo Marko, 90
Marko muči, vila se odzivlje
A iz one Miroča planine:
Sad ću, sad ću, Marko Kraljeviću.
Dođe vila iz planine brzo,
I donese bilja svakojaka, 95
I izl'ječi Miloša junaka,
I zagasi rane na Milošu.
Ljepši Miloš, neg je prvo bio.
Bolje grlo, neg je prvo bilo,
Pjeva Miloš, ka' i prvo pjeva. 100
Ode vila u goru zelenu
I nalazi svoje posestrime,
Pa im 'vako besjediti stade:
„Vile, moje posestrime drage!
„Ostav'te se jada žestokoga, 105
„Ne str'jeljajte po gori junaka;
„Dok je glasa Kraljevića Marka,
„I njegova perna buzdovana
„I njegova pomamna šarina,
„O, da bog da, da mu ga ne bilo, 110
„Ćio mene glavom rastaviti!“
Pred Markom se gora zelenila,
Sva se naša družba veselila!
