5
Марко Краљевић и Мина од Костура
Фала богу, фала јединоме,
Марко отиде цару на дивана,
седеја је три године дана.
Дочуја га Мина од Костура,
те сабраја ону силну војску,
па отиша у Прилипа града,
у Прилипа, у Маркове дворе,
тешки зулум Марку учинија:
беле дворе Марку сагореја,
из коњушке коње извадија,
из близнице благо извадија,
стару мајку под коња згазија,
верну љубу за себе узеја.
Остала мајка мичко у животу,
па узела један лис артију,
и узела иглу зубалију,
па ми брца у своје образе,
па ми пише једну ситну писму
те гу праћа у Стамбола града,
те му даде сивому соколу:
„Да гу носиш у Стамбола града,
да ми тражиш Марка по меане!”
Ту отиде тај сиви соколе,
те му наће Марка у меану,
те му паде Марку на рамена,
књигу пушта Марку на колена.
Књигу гледа Марко Краљевићу,
књигу гледа, бистре сузе рони.
Нико не сме Марка да упита,
сал га упита царев делибаша:
„Што је тебе, Марко Краљевићи?”
Ништа Марко не му одговара,
но ми рипи ка да се помами,
те отиде код самога цара,
па му царе њему говорија:
„Што је тебе, Марко Краљевићи?
Да ли ти је благо нестануло?
Да ли ти је руво овејтало?
Да ли ти је Шара остареја?
Да ли ти се сабља иступила?”
„Не ми мене благо нестануло,
имам блага колико ми драго;
ни ми мене руво овејтало
имам руво што га нигде нема;
ни ми мене Шара остареја,
саге ми је Шара на ваката;
ни се мене сабља затупила,
боља од моје у све дружине нема.
Бог ми убија Мину од Костура,
тешки зулум мене учинија:
беле дворе огњем сагореја,
из коњушке коње извадија,
из близнице благо извадија,
стару мајку под коња згазија,
верну љубу за себе узеја!”
Па му царе њему говорија:
„Бог ти убија Мину од Костура,
он ми има те јаке коњаје,
и ми има те силне топове,
много војску мене погубија;
да ти градим дворе још по боље,
да ти давам благо још по више,
да ти давам коње још по више;
стара мајка више за тај пут је,
верну љубу бољу ћу ти узет!”
„Молим тебе ја царе честити,
да ми даваш руво калуђерско,
да ми даваш капу калуђерску".
Ту обука руво калуђерско,
и турија капу калуђерску,
и јануја Шару дебелога,
право отиша у Костура града.
Ту је наша Минине измећарке,
на студену чешму воду узимају:
„Помози бог, Минине измећарке!"
„Да бог добро, млади калуђере!”
„Па питате Мину од Костура
да л ће мене на конак да пушти?”
Отрчаше младе измећарке
те питаше Мину од Костура:
„Да л да пуштиш млада калуђера?"
„Нека дође, како да не дође!"
Ту ми дође младо калуђерче,
па се скиде у Минине дворе,
па се пења на високе куле.
Дочега га Мина од Костура,
па му даде вино и ракију,
па ми тури господске вечере,
вечераше господске вечере,
Говори му Мина од Костура:
„Чујеш ли ме, млади калуђере:
де ми узе овога шаренога коња?”
„Чујеш ли ме Мина од Костура:
ако знаш онога Марка Краљевића,
он је јунак саг брго умреја,
па ми дали овога Шару за опело”.
Кад то зачу Мина од Костура,
рипи јунак ка да се помами,
те загрли младо калуђерче,
пољуби га у оба образа,
па ми викну своје измећаре
да донесу вино тригодишњо:
„Да пијемо за Маркову покој душу!”
Ту изпили вино тригодишњо,
па је река Марко Краљевићи:
„Изин, каже, Мино од Костура,
изин, каже, мало да поиграм?”
„Није улица, младо калуђерче,
није улица да ти овде играш!”
Говори му младо калуђерче:
„Изин, каже, Мине од Костура,
док несам ти ја ле сам почеја!”
Нема ћаре Мина од Костура:
„Изин, играј, младо калуђерче!”
Када рипи младо калуђерче,
кад рипи, ка да се помами;
кад играше, све ћерамиде од куле попадаше.
Ал’ говори Мина од Костура:
„Бог те убија, младо калуђерче!
Бог ти убија твоју такву игру!
Али видиш: ћерамиде попадаше?”
Кад се обрну младо калуђерче,
кад се обрну на лево и на десно,
те извади ону остру сабљу,
тад посече Мину од Костура,
и код њега оне чаушларе;
и око себе оне измећаре;
беле дворе огњем изгореја,
из коњушке коње му извадија,
из близнице благо му извадија,
стару мајку под коња згазија,
верну љубу за себе узеја,
и његову и своју сас себе понеја,
и однеја у Прилипа града.
Кад отиша код цара у Стамбол,
те казаја цару честитоме,
цар му даје још толико има,
три товара благо му је даја.