Marko Kraljević i Mina od Kostura (Bovan)

* * *


5

Marko Kraljević i Mina od Kostura


Fala bogu, fala jedinome,
Marko otide caru na divana,
sedeja je tri godine dana.
Dočuja ga Mina od Kostura,
te sabraja onu silnu vojsku,
pa otiša u Prilipa grada,
u Prilipa, u Markove dvore,
teški zulum Marku učinija:
bele dvore Marku sagoreja,
iz konjuške konje izvadija,
iz bliznice blago izvadija,
staru majku pod konja zgazija,
vernu ljubu za sebe uzeja.
Ostala majka mičko u životu,
pa uzela jedan lis artiju,
i uzela iglu zubaliju,
pa mi brca u svoje obraze,
pa mi piše jednu sitnu pismu
te gu praća u Stambola grada,
te mu dade sivomu sokolu:
„Da gu nosiš u Stambola grada,
da mi tražiš Marka po meane!”
Tu otide taj sivi sokole,
te mu naće Marka u meanu,
te mu pade Marku na ramena,
knjigu pušta Marku na kolena.
Knjigu gleda Marko Kraljeviću,
knjigu gleda, bistre suze roni.
Niko ne sme Marka da upita,
sal ga upita carev delibaša:
„Što je tebe, Marko Kraljevići?”
Ništa Marko ne mu odgovara,
no mi ripi ka da se pomami,
te otide kod samoga cara,
pa mu care njemu govorija:
„Što je tebe, Marko Kraljevići?
Da li ti je blago nestanulo?
Da li ti je ruvo ovejtalo?
Da li ti je Šara ostareja?
Da li ti se sablja istupila?”
„Ne mi mene blago nestanulo,
imam blaga koliko mi drago;
ni mi mene ruvo ovejtalo
imam ruvo što ga nigde nema;
ni mi mene Šara ostareja,
sage mi je Šara na vakata;
ni se mene sablja zatupila,
bolja od moje u sve družine nema.
Bog mi ubija Minu od Kostura,
teški zulum mene učinija:
bele dvore ognjem sagoreja,
iz konjuške konje izvadija,
iz bliznice blago izvadija,
staru majku pod konja zgazija,
vernu ljubu za sebe uzeja!”
Pa mu care njemu govorija:
„Bog ti ubija Minu od Kostura,
on mi ima te jake konjaje,
i mi ima te silne topove,
mnogo vojsku mene pogubija;
da ti gradim dvore još po bolje,
da ti davam blago još po više,
da ti davam konje još po više;
stara majka više za taj put je,
vernu ljubu bolju ću ti uzet!”
„Molim tebe ja care čestiti,
da mi davaš ruvo kaluđersko,
da mi davaš kapu kaluđersku".
Tu obuka ruvo kaluđersko,
i turija kapu kaluđersku,
i januja Šaru debeloga,
pravo otiša u Kostura grada.
Tu je naša Minine izmećarke,
na studenu češmu vodu uzimaju:
„Pomozi bog, Minine izmećarke!"
„Da bog dobro, mladi kaluđere!”
„Pa pitate Minu od Kostura
da l će mene na konak da pušti?”
Otrčaše mlade izmećarke
te pitaše Minu od Kostura:
„Da l da puštiš mlada kaluđera?"
„Neka dođe, kako da ne dođe!"
Tu mi dođe mlado kaluđerče,
pa se skide u Minine dvore,
pa se penja na visoke kule.
Dočega ga Mina od Kostura,
pa mu dade vino i rakiju,
pa mi turi gospodske večere,
večeraše gospodske večere,
Govori mu Mina od Kostura:
„Čuješ li me, mladi kaluđere:
de mi uze ovoga šarenoga konja?”
„Čuješ li me Mina od Kostura:
ako znaš onoga Marka Kraljevića,
on je junak sag brgo umreja,
pa mi dali ovoga Šaru za opelo”.
Kad to začu Mina od Kostura,
ripi junak ka da se pomami,
te zagrli mlado kaluđerče,
poljubi ga u oba obraza,
pa mi viknu svoje izmećare
da donesu vino trigodišnjo:
„Da pijemo za Markovu pokoj dušu!”
Tu izpili vino trigodišnjo,
pa je reka Marko Kraljevići:
„Izin, kaže, Mino od Kostura,
izin, kaže, malo da poigram?”
„Nije ulica, mlado kaluđerče,
nije ulica da ti ovde igraš!”
Govori mu mlado kaluđerče:
„Izin, kaže, Mine od Kostura,
dok nesam ti ja le sam počeja!”
Nema ćare Mina od Kostura:
„Izin, igraj, mlado kaluđerče!”
Kada ripi mlado kaluđerče,
kad ripi, ka da se pomami;
kad igraše, sve ćeramide od kule popadaše.
Al’ govori Mina od Kostura:
„Bog te ubija, mlado kaluđerče!
Bog ti ubija tvoju takvu igru!
Ali vidiš: ćeramide popadaše?”
Kad se obrnu mlado kaluđerče,
kad se obrnu na levo i na desno,
te izvadi onu ostru sablju,
tad poseče Minu od Kostura,
i kod njega one čaušlare;
i oko sebe one izmećare;
bele dvore ognjem izgoreja,
iz konjuške konje mu izvadija,
iz bliznice blago mu izvadija,
staru majku pod konja zgazija,
vernu ljubu za sebe uzeja,
i njegovu i svoju sas sebe poneja,
i odneja u Prilipa grada.
Kad otiša kod cara u Stambol,
te kazaja caru čestitome,
car mu daje još toliko ima,
tri tovara blago mu je daja.


Reference

Izvor

Narodna književnost Srba na Kosovu - Junačke pesme, priredio dr. Vladimir Bovan, Jedinstvo, Priština, 1980, str.: 120-123