Марко Краљевић и Љутица Богдан
Подраниле три српске војводе
Од Косова уз кршно Приморје.
Које бише три српске војводе
По имену да их сада кажем:
Прво био Марко Краљевићу, 5
Друго био Реља од Пазара,
Треће био Милош од Поцерја.
И дођоше грозну винограду,
У виноград коње угонише,
Угонио Реља и Милошу, 10
Али не ће Марко Краљевићу;
Ман овако говорио Марко:
„Ала, браћо, Реља и Милошу!
„Остав'те се грозна винограда,
„У виноград не угон'те коња, 15
„Не ломите грозна винограда!
„Да ви знате чији је виноград,
„Не би ви у њ коња угонили
„Не би данас њега поломили.
„Виноград је љутице Богдана; 20
„Ако би нас Богдан опазио,
„А на својој танкој бедевији,
„Сва три би нас млада погубио.
„Ја сам туда једном пролазио,
„У виноград коња угонио 25
„И ломио грозна винограда
„Љутица ме Богдан опазио,
„А на својој танкој бедевији
„Како ј' за мном јако потекао,
„Да не буде шарца од мегдана, 30
„Био би ме Богдан уватио;
„Али шарац поче одмицати.
„А кобила стаде остајати,
„Кад то виђе Љутиця Богдане
„Да он мене увaтит' не може: 35
„За мном тешка баца буздована,
„Мене није ш њиме погодио,
„Мимо ме је буздован бацио
„Од њега ме вјетар опалио,
„Па ме шарцу на уши наћера 40
„Ја се једва у седло поврати.
„Отуд има седам годин' дана
„Да не смијем овуд пролазити.
„Далеко ја обја'ујем шарца
„Око тога грозна винограда.“ 45
Они тако у ријечи бише.
Ал' с' помоли Љутица Богдане
Преко поља са дванајст делија.
Говорио Реља и Милошу:
„О, богом ти, Марко побратиме, 50
„Шта хоћемо сада учинити?
„Де, ајдемо, да сад побјегнемо!“
Говорио Марко Краљевићу:
„Страшивице, два млада јунака!
„Бре, не ћемо данас побјегнути, 55
„Скупа нам је боље погинути;
„Него стидно, браћо, побјегнути.
„Ево мисле и говоре људи,
„Спомињу се свуда наоколо.
„Да 'вакових и нема јунака, 60
„Нити су се још састали када,
„Што ли данас три српске војводе,
„Три делије, три српске војводе,
„Три делије нас три побратима,
„Него деде, да их подјелимо 65
„Да ми шњима мегдан учинимо!
„Волите ли на сама Богдана;
„Ал његових дванаест делија?“
Говорио Реља и Милошу:
„Ено т' Марко дванаест делија. 70
„Нас два ћемо самога Богдана.“
Истом што су у ријечи били,
Ал' допаде Љутица Богдане
Са својијех дванаест делија.
Мам су они кавгу заметнули. 75
Терају се око винограда,
Тера Марко дванаест делија,
Ћерао их око винограда,
Свију бише с коња одсједнуо
И више им руке повезао, 80
Те их ћера око винограда.
Срете Марко Љутицу Богдана
И он ћера Рељу и Милоша,
Обадва је с коња одсједнуо,
Те им био руке савезао, 85
Те их ћера око винограда.
Састаше се Марко и Богдане,
Крајем пута грозна винограда,
Сташе грдни један прем другога,
А не смије један на другога, 90
Не смједоше боја заметнути,
Ни јуначких почети мегдана.
Мрке брке намрдио Марко,
А гадан се био начинио.
На Богдана гледа попријеко, 95
Смијешао чело и обрве.
Самур калпак на очи намаче...
И Марко се престрашио јако,
Под Богданом ноге обумрле.
Кад видио Љутица Богдане, 100
Да се од стра трпити не може,
Он је онда 'вако бесједио:
„Дај ми Марко, дванаест делија,
„Да ти дадем Рељу и Милоша?“
Једва оба мира дочекаше, 105
Један другом пуштио јунаке,
Те сједоше ладно пити вино,
Крај оније' грозни' винограда.
Кад се ладна понапише вина,
На растанку говорио Марко: 110
„Збогом брате, Љутица Богдане!
„И јөне се нас два састајали,
„И у здрављу ладно пили вино!“
Говорио Љутица Богдане:
„Збогом, брате, Краљевићу Марко! 115
„Да нам бог да и срећа од бога,
„Да се нигда нас два не састали,
„Нити скупа ладна вина пили;
„Како си ме страха напунио,
„Већ те нигда пожељети не ћу!“ 120
Оде Марко уз кршно Приморје,
Оста Богдан крајем винограда.
Ала Марко на твоје поштење,
Свем' народу од бога проштење!
