Мандушић Вук и цар од Диздара

* * *


Мандушић Вук и цар од Диздара

Службу служи Мандушићу Вуче,
Код онога цара Диздарскога,
Службу служи за девет година,
Вук не служи цара диздаpскога,
Да заслужи коња ни оружја, 5
Да добије благо небројено,
Већ он служи цара диздaрскога,
Да обљуби Злато Диздарево,
Ал' се злато у тврдо заклапа,
Једним комком деветоро врата, 10
И десета од сува челика,
На њима је брава Дубровничка,
Тако злато Вуче и не виђе,
За пунијех до девет година,
Кад десета настанула била 15
Једно јутро царе поранијо,
Па дозива Мандушића Вука:
„Мандушићу моја верна слуго!
Ти изведи рте и огаре,
И понеси сиве соколове! 20
Да идемо гори у планине,
Да ловимо лова по планини,
Да ловимо за три недељице."
Кад то зачу Мандушићу Вуче,
Добро је се јунак досетијо, 25
Па овако цару проговара:
„Ево има девет годиница,
Од како сам у вашему двору
Ја сам вама у свем веран био,
А данас ме забољела глава, 30
Ја је сада одољет не могу,
Слугу доста у двору твојему,
Узми царе кога тебе драго,
Собом води у лов у планину,
Ја ћу остат' двору бијеломе, 35
Да ја чувам пребијеле дворе,
Да ја моју поизлечим главу."
Ал' то царе Вуку не украти,
Већ пристаде на његове речи,
Па он викну на остале слуге, 40
Да изведу рте и огаре,
И понесу сиве соколове,
Да се иде у лов у планину.
То су слуге итро послушале,
У млађијех поговора нема, 45
Изведоше рте и огаре
Изнесоmе cиве соколове,
Па одоше у лов у планину.
Далеко их испратио Вуче,
Са очима преко поља равна, 50
Па се Вуче у дворове врати.
Па он оде Кумрији робињи:
„Ој Кумријо шинула те гуја!
Издај мени диздарево злато,
Ево теби једна чизма блага." 55
Кад то зачу Кумрија рсбиња,
Проговара Мандушићу Вуку:
„Ајд' отале Мандушићу Вуче,
Не дам теби диздарево злато,
Да ми дадеш двије чизме злата." 60
Кад то зачу Мандушићу Вуче,
Брже њојзи притурио блага,
Па јој даје двије чизме блага,
Кумрија му вако проговара:
„Чујеш мене Мандушићу Вуче, 65
Чекај Вуче акшам по вечери,
Кад понесем злату да вечера,
Ти ћеш поћи самном у одају."
То је Вуче једва дочекао,
Па он чека акшам по вечеру, 70
Време дође вечеру носити,
Кад понесе Кумрија робиња,
За њом иде Мандушићу Вуче,
Деветора отворише врата,
Кад десета отварат почеше, 75
Ал' се врата отворит' не могу,
Из одаје отвара девојка,
Када уђе Кумрија робиња,
И унесе господску вечеру,
Да вечера диздарево злато, 80
Њу угледа Мандушићу Вуче,
На душеку ноге опружила,
Као патка по тихоме виру,
Сину лице као јарко сунце,
Два образа два листа артије, 85
Двије очи двије трњинице,
Две обрве морске пијавице,
Једно грло четири ђердана,
Једне уши четири минђуше,
Бели зуби два низа бисера, 90
Кад говори канда бисер брои,
Па говори Диздарово злато,
Ја Бога ми вечерати нећу,
Док је туна Мандушићу Вуче,
Кад то зачу Мандушаһу Вуче, 95
Он уиђе у одају њену,
Па се онда они познадоше.
Пак обоје сташе вечерати,
Љубише се до зорице рујне,
Кад последњи часи искуцаше, 100
Зора руди а дан се бијели,
Љубезно се они поздравише,
И тврдо се њему завјерила,
Да ће њему вјерна љуба бити,
Злата га је добро даривала, 105
Даде њему од злата мараму,
Што но вреди три царева града,
На њему су два србска подписа,
Лепо га је научило злато,
Да он иде у подруме доње, 110
Да опреми доброга дората,
Њему дора а њојзи зекана,
Да повади из ризнице блага,
Па да иду двору Вуковоме,
Мандушић је једва дочекао, 115
Пак он оде у подруме доње,
Те опреми дору и закана,
И извади из ризнице блага,
У том је се цура опремила,
Кад се двоје на коње бацише, 120
Па одоше Вуковоме двору,
Те су тамо лепо поживили,
Леп' су пород они изродили,
Двије кћери и четири сина.


Напомена

Референце

Извор

  • Народне песме са приповедкама, сакупио и на свет издао Никола Г. Станишић, У књигопечатњи А. Андрића, Београд, 1870., стр. 51-54.