Mandušić Vuk i car od Dizdara

* * *


Mandušić Vuk i car od Dizdara

Službu služi Mandušiću Vuče,
Kod onoga cara Dizdarskoga,
Službu služi za devet godina,
Vuk ne služi cara dizdapskoga,
Da zasluži konja ni oružja, 5
Da dobije blago nebrojeno,
Već on služi cara dizdarskoga,
Da obljubi Zlato Dizdarevo,
Al' se zlato u tvrdo zaklapa,
Jednim komkom devetoro vrata, 10
I deseta od suva čelika,
Na njima je brava Dubrovnička,
Tako zlato Vuče i ne viđe,
Za punijeh do devet godina,
Kad deseta nastanula bila 15
Jedno jutro care poranijo,
Pa doziva Mandušića Vuka:
„Mandušiću moja verna slugo!
Ti izvedi rte i ogare,
I ponesi sive sokolove! 20
Da idemo gori u planine,
Da lovimo lova po planini,
Da lovimo za tri nedeljice."
Kad to začu Mandušiću Vuče,
Dobro je se junak dosetijo, 25
Pa ovako caru progovara:
„Evo ima devet godinica,
Od kako sam u vašemu dvoru
Ja sam vama u svem veran bio,
A danas me zaboljela glava, 30
Ja je sada odoljet ne mogu,
Slugu dosta u dvoru tvojemu,
Uzmi care koga tebe drago,
Sobom vodi u lov u planinu,
Ja ću ostat' dvoru bijelome, 35
Da ja čuvam prebijele dvore,
Da ja moju poizlečim glavu."
Al' to care Vuku ne ukrati,
Već pristade na njegove reči,
Pa on viknu na ostale sluge, 40
Da izvedu rte i ogare,
I ponesu sive sokolove,
Da se ide u lov u planinu.
To su sluge itro poslušale,
U mlađijeh pogovora nema, 45
Izvedoše rte i ogare
Iznesome cive sokolove,
Pa odoše u lov u planinu.
Daleko ih ispratio Vuče,
Sa očima preko polja ravna, 50
Pa se Vuče u dvorove vrati.
Pa on ode Kumriji robinji:
„Oj Kumrijo šinula te guja!
Izdaj meni dizdarevo zlato,
Evo tebi jedna čizma blaga." 55
Kad to začu Kumrija rsbinja,
Progovara Mandušiću Vuku:
„Ajd' otale Mandušiću Vuče,
Ne dam tebi dizdarevo zlato,
Da mi dadeš dvije čizme zlata." 60
Kad to začu Mandušiću Vuče,
Brže njojzi priturio blaga,
Pa joj daje dvije čizme blaga,
Kumrija mu vako progovara:
„Čuješ mene Mandušiću Vuče, 65
Čekaj Vuče akšam po večeri,
Kad ponesem zlatu da večera,
Ti ćeš poći samnom u odaju."
To je Vuče jedva dočekao,
Pa on čeka akšam po večeru, 70
Vreme dođe večeru nositi,
Kad ponese Kumrija robinja,
Za njom ide Mandušiću Vuče,
Devetora otvoriše vrata,
Kad deseta otvarat počeše, 75
Al' se vrata otvorit' ne mogu,
Iz odaje otvara devojka,
Kada uđe Kumrija robinja,
I unese gospodsku večeru,
Da večera dizdarevo zlato, 80
Nju ugleda Mandušiću Vuče,
Na dušeku noge opružila,
Kao patka po tihome viru,
Sinu lice kao jarko sunce,
Dva obraza dva lista artije, 85
Dvije oči dvije trnjinice,
Dve obrve morske pijavice,
Jedno grlo četiri đerdana,
Jedne uši četiri minđuše,
Beli zubi dva niza bisera, 90
Kad govori kanda biser broi,
Pa govori Dizdarovo zlato,
Ja Boga mi večerati neću,
Dok je tuna Mandušiću Vuče,
Kad to začu Mandušaһu Vuče, 95
On uiđe u odaju njenu,
Pa se onda oni poznadoše.
Pak oboje staše večerati,
Ljubiše se do zorice rujne,
Kad poslednji časi iskucaše, 100
Zora rudi a dan se bijeli,
Ljubezno se oni pozdraviše,
I tvrdo se njemu zavjerila,
Da će njemu vjerna ljuba biti,
Zlata ga je dobro darivala, 105
Dade njemu od zlata maramu,
Što no vredi tri careva grada,
Na njemu su dva srbska podpisa,
Lepo ga je naučilo zlato,
Da on ide u podrume donje, 110
Da opremi dobroga dorata,
Njemu dora a njojzi zekana,
Da povadi iz riznice blaga,
Pa da idu dvoru Vukovome,
Mandušić je jedva dočekao, 115
Pak on ode u podrume donje,
Te opremi doru i zakana,
I izvadi iz riznice blaga,
U tom je se cura opremila,
Kad se dvoje na konje baciše, 120
Pa odoše Vukovome dvoru,
Te su tamo lepo poživili,
Lep' su porod oni izrodili,
Dvije kćeri i četiri sina.


Napomena

Reference

Izvor

  • Narodne pesme sa pripovedkama, sakupio i na svet izdao Nikola G. Stanišić, U knjigopečatnji A. Andrića, Beograd, 1870., str. 51-54.