МАГДАЛЕНА
Сврши се најзад крвава драма...
Свет се разиђе...
Никог не беше:
Онесвешћену Матер однеше—
Крај Распетога оста сама
Од Њему верних људи и жена—
Она, грешница, Магдалена.
Крај његових је ногу клекла—
Румена крв је из њих текла...
Некад је на њих скупоцен лила
Нард,
А сад им грдне ране мила
Очајних суза горком росом,
С њих отирала својом косом
Крв...
Најзад јој стражар приђе ближе...
Опомене је да се диже
И отера је сузну, бледу...
Ал одједном на путу
Докле још беше на доглéду,
Кад су на њену косу жуту
Заходног сунца зраке пале—
Он опази где носи
Црвене руже у златној коси.
Грешница из Магдале.