Лихварка/27

ЧИН II

ПРОМЈЕНА

ПРОМЈЕНА
(Соба укусно намјештена. Стеван и Анка постављају сто.)

СТЕВАН (ухвати Анку за руку. Повјерљиво): Кажи ти мени, Анчице, вјерујеш ли да има вјештица?
АНКА: Буди Бог с нама! А откуд ти то паде на памет?
СТЕВАН: Виш, ја сам цијелу ноћ о томе премишљао, па знаш шта сам измислио?
АНКА: Шта?
СТЕВАН: Има, Анчице, има! Ето на примјер, наша је госпођа вјештица. Кад лежем ноћу, а ја увијек пажљиво сакријем метлу; може, буди Бог с нама, једне ноћи кроз оџак излетјети.
АНКА: Шта је теби данас, те ми такве лудорије приповиједаш?
СТЕВАН: Па онда овај кир Ставре, и тај ти је неки вјештац! Него има и млађих вјештица.
АНКА (с подсмијехом): Е?
СТЕВАН: Ето, на примјер, ти!
АНКА: Шта, ја вјештица? Видим ја да је он некога врага смислио. Одлази, нећу да те видим више!
СТЕВАН: Ама ја имам доказа.
АНКА (отимајући се): Хоћеш ме оставити?
СТЕВАН (држећи је за руку): Ето, од ноћас не осјећам да ми на лијевој страни куца. Вјештице мала, ти си ми срце однијела!
АНКА: Причувај га ти од друге које, ако га имаш, а по мени можеш мирно спавати.
СТЕВАН: Врага ћу мирно спавати кад си ти тако високо надамном, чак на другом кату.
(Пјева:)
                    Залуд бијеш срце моје
                    Дању, ноћу као сат,
                    Високо је драга моја,
                    Њу сакрива други кат!
АНКА: За то драги мира нема
                    Лута негдје цијелу ноћ,
                    Од љубави вазда др'јема...
СТЕВАН: На те мислим ц’јелу ноћ!
АНКА: Кад бих јоште вјеровала,
                    Мислећ да ме љуби тај?
СТЕВАН: Ја те љубим дјево мила...
АНКА: Не вјерујем, ето знај!
СТЕВАН: Дању, ноћу, тугујући
                    Са очију гоним сан:
                   „О, сиђи се с другог ката,
                   И први је златан стан!“
ОБОЈЕ: „И п'рви је златан стан!“
АНКА: Збиља? Него ти као да почешће то злато остављаш?
СТЕВАН: Па добро Анчице, а ти ме пусти горе, па ћеш се онда увјерити, да ли је то истина.
АНКА: Хвала, лијепо! Не мораш се ти мучити, пењући се горе. Кад се удам за тебе, а ја ћу се, драги Стевице и сама доље спустити.
СТЕВАН: То и јесу дужности сваке женице!
АНКА: Зановијетало мој! Да ли си заслужио? Хајде самном, може ми запрашка загорјети.
СТЕВАН: За тобом, Анчице, и у кујну идем! (Оду.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.