Лимунација на селу/13
Глава тринаеста
У којој ће читаоци чути једну тако неочекивану и радосну по Српство новост да би требили најпре да кажу »Драгичка!« па тек онда да је читају!
Обично се вели да кад човека потера несрећа, а она не зна шта је доста, него заокупи па не да човеку ока отворити. На срећу човек натрапа, а несрећа га сама вија. А код нашега Срете, јунака ове приповетке, било баш обратно; њега сама срећа потерала па га вија, па му пуне шаке среће!
Још се честито није ни прибрао и сталожио од једне, још није ни почео улазити у свој обични, свакидашњи колосек, а већ ето стиже друга нова, неочекивана, ни у сну несањана срећа.
А ево каква је то срећа била.
Кажи »Драгичка!«, драги брате Србине, петстолетни паћениче од Косова, јер знам да ће те овај неочекивани срећни глас обрадовати као и Сретена што је.
Једно јутро крете се Срета, као обично свако јутро што је радио, на кафу. Отиде у ону читаоцима већ добро познату »Механу без сведока« да као човек измења мисли са Мићом »Официром« и другим тамо отреситијим и прогресивнијим људима тога села.
Уосталом, сви ми то исто радимо, па нема замерке; који је тај без те мане, нека дигне камен и нека се баци на њ. А пошто је ово истинити и историјски догађај, а међу читаоцима биће не један неверни Тома — то и писац мора споменути, да је то било дана 9. новембра у четвртак 1889. године. Стигао је Сретен у механу и седе до Провира, бившег пољака, за кога кажу да је пришипетља оног старог пропалог режима. Заборавио сам вам казати да је приликом реставрације суверенства народног и Мића добио своје »исе«. Добио је једну комотну службу: постао, у знак народног признања, пољак у селу наместо Провира. И пре је био наочит момак, без »фелера« и замерке, али сад да га видите шта је чудо дрангулија навешао око паса. Задовољан је јер је служба комотна, а више је у селу него у пољу. Беспосличи као да и није у служби, и сад се управо и не зна ко је беспосленији пољак, онај дејствителни или овај бивши. Овај бивши, Провир, одјутрос се већ трећи пут свратио у механу, и сада зева беспослен; зева и ломи жигице од дуга времена и не осврће се што га Зац сваки час погледа и дува љутито на нос.
Срета седе и заиска кафу. Запита јесу ли дошле новине, и кад му рече Зац да нису, а он се задовољи и старим новинама. Донеше му »Српске Новине« и он их још једаред прочита с краја на крај; прочита чак и годишњи званични преглед неке апотеке у некој паланци. И кад све прегледа да ли је прочитао, остави зловољно новине и стаде зевати као човек који не може без рада и борбе ни тренутка живети. А Провир седи до њега па једнако ломи палидрвца, и њему дуго време. И таман Провир диже руку и показа на слику Смрт цара Максимилијана и хтеде да зине и да запита учитеља зашто се шокачки попови брију а не носе браду као наши, — а утом стиже пошта у механу. Сретен скочи одмах и полети ка пандурском јанџику где су новине стајале. Ја сумњам да је икад на дан последњег вучења полетео тако силно човек да види да ли му је лоз добио као што је Срета полетео да види шта има у новинама. И боже мој! И ови учевни људи (па и сам Сретен), тек штогод! Не верују ни у шта. Све веле: то су бапске ствари! А сад ћете лепо видети, као да му се нешто предсказивало, да ће у њима нешто радосно наћи.
И не чекајући реда, дочепа новине из јанџика и стаде их разгледати. (Беху то званичне новине, »Српске Новине« бр. 246. од уторника, 7. новембра 1889. године. Газда Ђорђе најрадије њих држи ради треће и четврте стране, где су лиферације и лицитације и силна стецишта). Хоће да зна шта се догађа по свету. Разгледа их и уврће своју ретку браду и чисто не дише. Стоји онако дугачак, па се мало пресавио и нагнуо над новине као жалосна врба над водом, па разгледа жељно и грозничаво новине. Не чита, него их, мислиш, гута. Дах му застао, не трепће! Одједаред се трже, грдан велики глоговак испусти на земљу, а из груди му се оте један уздах као човеку кад му се свали велики терет с душе, и он узвикну:
— Но, хвала богу! Једва једном да се свршило и то.
— Шта је, шта је? — повикаше сви.
— А, Робеспијеру, и ти, Марате, и ти, Кутоне, па и ти, шустеру Симеоне — и подиже свој шешир увис у знак поздрава — ваше посејано семе ниче и сазрева и после сто година!!
— рече Срета, па стаде дугим корацима премеравати кафану.
— Шта је, шта је? — питају опет.
— Срећно, Ђорђе, да частиш!
— Што, — пита ћир Ђорђе, — да неје нешто добро за акцис за пиће? Ово досад пустахилак беше!
— Е жестоко, славно! — вели Срета и једнако шпарта по кафани. — Газда Ђорђе, председниче! Мићо! Провире! Уживајте! — рече и полете па загрли Провира који се убезекну и укочи као сеоски шаров кад га метну на крило да га милују! И Срета се трже кад виде кога је загрлио. Одгурну тога реакционара и пришипетљу старога режима и полете на ћир-Ђорђа који побеже за келнерај а гурну пред Срету Заца.
— Шта ти је, учо! Умири се! — вичу сви.
— Учитељу, што правиш! — вели му охрабрени ћир Ђорђе држећи чашу пуну воде и нудећи Срети да је попије и да умири крв.
— Шта је, шта пише у новинама! — питају сви као из једног грла, само Провир ћути и набија на главу сламњи шешир који му је био пао на земљу кад га је Срета загрлио.
— Једва једном! А, бога ми, и беше му већ једном вакат. Е чини ми се да ми је овде стајало! — рече Срета и удари се по темену.
— Ама шта је, побогу! казуј — вичу сви.
— Слушајте — рече Срета, и поче читати:
»Из Рио де Жанеира јављају да је тамо букнула републиканска« — а шта ћеш ти ту? — запита Срета гледајући оштро у Провира. — Ко те је послао овамо? А?
— А ко ће да ме пошље?! — дошао сам сâм.
— Молим вас, браћо и грађани, вели Срета, да претходно решимо нешто.
— Да се реши! — продера се Мића.
— Да се реши! — прихватише сви.
— Дакле: или ја или Провир из кафане. Јер ово је скуп једномишљеника.
— ’Ајде, Провире, ватај пут! — повикаше сви, и Провир изађе.
— Тако — вели задовољно Срета. — Дакле слушајте: »Из Рио де Жанеира јављају да је тамо букнула републиканска револуција коју потпомаже војска. Министарство је одступило а на челу привремене владе стоји маршал Фонсека »Аgеnѕ Havaѕ« јавља, да су три устаничка војника убила министра марине барона Ладарија«.
— Хе, хе — смеје се ћир Ђорђе — свака комендија у свет. А они па што писују новине, искају леба без мотику, па си свашто писују.
— Слушајте даље. Има још! — вели Срета и наставља читање: »Из Лондона јавља 4. новембра »Corr. Bureau«: Министар марине у Рио де Жанеиру није убијен него је тешко рањен.
— Е што си зборим ја?! Неће свет да ради, иска леба без мотику, па лаже. Е убише го, е не го убише! Хе, хе!
— Па де ти сад! — вели зловољно Срета и наставља: »Министри су сви интернирани. Чује се да је у Бразилији прокламована република под председништвом маршала Тодора Фонсеке. Нова привремена влада гарантовала је безбедност царској породици.« Ех, слаботиње једне. Не био ја тамо, дао бих ја њих оном Симону шустеру, из револуције, што је »чувао« дофена, — вели љутито Сретен, а затим настави читање: »Цар се налази у Петрополису. Јавна безбедност није угрожена, али су дућани и магазе ипак зато сви затворени«.
— Хе, хе, боји се ћивта, а, боји се, има и за што! — вели Мића.
— А што, што мислиш?! Зар мангупи да пазаре по дућан без паре?! А? — осече се ћир Ђорђе на Мићу, а овај на њега, и умало се не завадише да не беше ту Срете.
А Срета их умирује и вели им да се бар на данашњи дан не свађају, него нека стишају страсти на овај дан опште радости. Моли за тишину и чита даље:
»Из Рио Жанеира јавља 4. новембра »Agenѕ Havaѕ«: привремено министарство овако је састављено: Тодор Фонсека — председник без портфеља; Аристид Лобо — министар унутрашњих послова; К. Бокајра, новинар, — министар спољних послова; Д-р Барбоза, депутирац, — министар финансија; К. Салес — министар правде; Венијамин Константин — министар војни. — Комора је распуштена, а државни савет укинут«. — То је још покојни Светозар тражио и заступао! — додаде Срета, а затим настави: »Јавно мишљење наклоњено је новој влади. На све стране влада мир.«
— Е, ово је славно! — рече Срета задовољно. А, па има још: »Цар се јутрос кренуо за Јевропу. Банке данас нису вршиле своје плаћање. Трговачке куће и приватне држе се у резерви. Сви су послови стали.« — Дивота! Жестоко! Браво Бразилијанци. Живели! — продера се Сретен тако силно да Зац испусти џезву и погаси ватру. — Вичите: Живели!
— Живели! — продера се Мића »Официр«.
— На живот и на здравље! — пусти кроз зубе ћир Ђорђе. Живели! Зито!
— Тако! Тако ваља! — вели Срета задовољно.
— Е, господин-учитељ, ће те питујем за нешто, ама љутење нема! Е, зашто саг направисте овај калабалак. Што се направи то у свет?
— Па јесам ли вам прочитао?!
— Јеси, господин-учитељ, да кажем неси, јеси! Ама знаш, ја се малко замаја око ћелерај па и не чу убаво све што му писује у новине.
— Ама па Бразилија постаде република! Република, болан брате! — рече и стаде трести ћир-Ђорђа. Република, јакако!
— Ааа! Република! »Република« пише у новине?! Ех, исполај на Господа и за тој кад се свршило! — вели ћир Ђорђе па отвори бурмутицу и стаде да шмрка бурмут. — Хехе! Много лепо!
— И сад у Америци нема више ни једне монархије ни за лек. Ама ни једне!
— Нема више? — Све доле! А? — пита ћир Ђорђе а показује руком као да сече нешто.
— Е, браво, бога ми, Бразилијанци. Е, јесте били мушко, није вајде! Бравос!
— Бравост! — потврђује ћир Ђорђе, али још некако непоуздано и неповерљиво.
И Срета се стаде опет шетати по механи и трљати задовољно руке. Дугим корацима, како га је бог дао краката, премераваше механу уздуж и попреко, а гости га само гледају са знаком питања на челу.
— Па како му се све то дуздисало, — господин-учитељу? ’Ајде, здравља ти, причај? — запита један после једне мале паузе.
Али Срета нити чује нити види шта, него једнако шпарта и уздуж и попреко преко кафане, обаљује столице и уврће браду на параграф.
— Де, вере ти, учитељу, гукни коју да и ми знамо? — рече Мића.
— Пааа — ето шта је било: Дон-Педро морао је да абдицира; збачен је, сургунисан је. Дали му пут из Бразилије, сиктерисали га! — вели Срета, а јабучица му све игра од силна задовољства.
— А-ја! Морао, жена кисела; ја шта ће! — рече Мића, а, бога ми, ни једне му није ни он разумео, тек, као вели, боље него да се ћути. Само гледа у Срету и чисто видиш како га погледом пита: ко му је та Бразилија и тај Дон-Педро?
А Срета се само шета и савија задовољно новине и после их опет развија и чита. Затим се окрете важним лицем ћир-Ђорђу и Мићи и позва их да пођу за њим, јер има нешто да им каже.
Они пођу за њим у кујну, одакле истерују ашчију Лефтера, који беше мастан и прљав као она крпа којом се »цилиндри« од лампе чисте, па им онда Срета све потанко исприча како је то било, или боље рећи како је управо он мислио да је то све морало бити. Каже им и протумачи голем и замашан значај тога догађаја; узроке и огромне последице његове и тамо у Америци а и овамо у овој изанђалој Европи. Затим замоли Мићу нека он то све лепо исприча сељацима онако како лепше уме и зна.
Мића му обећа и Сретен га преслиша и поправи. Мучио се с њим око имена министара: Фонсеке, Лобоа, Бокарје и Барбозе, и пошто виде да та имена никако не иду у главу Мићи јер овај место Фонсеке спомену једаред чак и вусекле (а то му је и сам Мића признао, али је обећао да ће их запамтити само док му једаред преноће у глави) — батали имена и разреши Мићу, задовољивши се и тим што је овај лепо запамтио и умео да изговори »Бразилију и Дон-Педра«, и пусти га у народ.
Затим оде ћир Ђорђе на своју а Срета опет на своју страну.
Срету је, истина, мало наљутио газда Ђорђе што га је у један мах прекинуо у причању, оставио га за часак да пазари једну кожу, али се одобровољио одмах, јер га је утешило то што га је бар Мића »Официр« лепо разумео. Зато оде задовољан. Оде да се мало прође јер га није држало место. Нешто му тесно у селу, па би оставио Мићу да посвршује посла, а он би, како је весео, ухватио пут, па куд га ноге однесу! Не би се близу зауставио.