Лимунација на селу/12
Глава дванаеста
Писац моли оне читаоце који се не баве политиком и не читају дописе, да прескоче ову главу, јер је пунија дописа него глава Срете учитеља. А онима пак који се баве политиком, писац препоручује да је прочитају, тим пре што јој је још и та добра страна да је краћа од свију осталих глава у овој причи.
Сретеново село није више ни Вандеја ни Кикандона, него место у коме је »слобода престо свој поставила«, како се Срета изразио.
Раздраган и одушевљен таким и толиким успехом, реши се да сутра не иде на дужност. Послаће децу у поље до Саватијеве воденице ради »познавања домовине и света«, а он ће се одмарати дома на лаворикама. Одмор му је потребан био од напора последњих дана, а после и стога што је дубоко у ноћ, управо до зоре, остао за својим писаћим столом извештавајући свет о догађајима и променама у селу.
Срета није, као што је у ранијој глави споменуто, сачекао свршетак весеља. Отишао је много раније кући. И док је свет пио и веселио се, послужаван новом председниковицом Љубицом и забављан декламацијама Пере ћате — Сретен је седео у својој скромној собици и китио један подужи допис за новине, не његовог него другог округа, које се звале Шиљбок народних тековина. Допис је био под насловом »Варошани се буне«, а мото му је било: »Устајте, мртви!« Ко је баш толико цепидлака и радознао да види и наслову и ономе под »мото« право место, нека загледа тамо где је и Срета загледао, а то је у Зечевићеву Историју света. Одатле их је Срета извадио мислећи да ће таман бити за оне тамо прилике.
Ја нећу овде изнети цео допис. Ако се ко баш интересује за то и жели да га у целини прочита (а таквих будала било је и биће у сваком друштву), нека потражи новине под тим насловом, број 2-ги тога листа, ако га, то јест, где буде било. Јер тај лист и није дуго ни излазио: после неколико још бројева Шиљбок је умро на својој позицији, на браничу и стражи народних права. И Срета га је жалио истински, али је и задовољан био што је уграбио бар један број за кратка и млада века његова, и штампао бар један допис. Ту ће га, дакле, радознали читалац моћи наћи и прочитати цела. А ја само још толико додајем да је допис цео, од почетка па до краја, написан стилом Виктора Хига, јер и Срета је волео да се кратко изражава; кратке реченице, онако по француски. Понешто тек почне, па црту или удивку; нешто тек наговести, а нешто не знаш, вала, шта је хтео да каже па да те убију. Све онако асли француски.
А почиње се допис овако:
»Знам да ће вас интересовати да чујете што одавде, с овога краја.
И право је.
А зар сме друкчије да буде?!
Зар не?
Јесте!
Мали узроци али често велике последице.
У сваком случају имамо наду, — не, то је мало, имамо право да рачунамо на ваше разбирање и саучешће.
Било добро, било зло — ви нас морате чути.
Чути или наш вапај или наш усклик.
Болује ли један уд, болесан је цео организам, цело тело.
Пати ли село, пати цео департман или кантон; пати ли департман или кантон, пати и цела Србија. То је закон; од искона!
Факта говоре, историја записује; сушта истина!
Зар није?!
Реците, грађани! А?«
То је све као увод послужило, а затим је било уплетено неколико цитата. Понеки је могао слободно и изостати, јер је чудно пасовао уз оно чему је додат; као на пример цитат: »Тврд је орах воћка чудновата« стоји уз име ћир-Ђорђево; затим цитат: »Није вино пошто пређе бјеше, није свијет оно што мишљасте« стоји уз име старога председника Милисава.
А затим прелази на ствар и вели да пише »праву историју« у којој ће свак »на своје место« доћи, а то је опет из Хига, па вели: »Народ је проговорио громким гласом. Успоставио је суверенитет свој. И право је. Да! Сви злобни умишљаји разбијени су и леже у праху пред пробуђеном свешћу народном. Дивота! Наоружан Уставом и свешћу о својим правима, народ их је реставрирао. Бастиље нема више! Затрпала је рушевинама својим браниоце своје. Седамнаести се величанствено и суверено уздигао над Осмим и засенио га«.
Е, ово знам да не разумете, читаоци, а сами сте криви, јер је јасно као дан, — само док вам кажем. Срета је зачудо волео да се угледа на Виктора Хига, да се, као и овај, бројевима и датумима изражава, а наравно да је претпостављао да се његови дописи напамет знају и да је читаоце довољно само подсетити, па макар и после две или три године, а они ће се већ лепо свега сетити. Ама ви се канда опет буните?! Чисто вас гледам како се ипак не сећате шта значе оне његове последње речи. А то и јесте жалосно што наша српска публика ништа не запамти што чита.
Е, дакле слушајте!
У глави седмој Срета је био написао један допис поводом доласка капетанова и гозбе код чича-Милисава. Натпис му је био »Злочин од осмога маја«. А сада опет, 17. августа, промењена је општинска управа. Дакле то су ти датуми, осми и седамнаести, и сада знате шта му значе оне речи: »Седамнаести се величанствено издигао над Осмим и засенио га«.
Него да идемо даље.
Мада је ово све чисто месна ствар била, ипак није могао а да не ошине, онако згодно како то само он уме, и капетана. А то је било на оном месту у допису где је споменуо неки »ослонац« и некакав »милитаризам« Пурка пандура.
Даље је повукао паралелу између старе и нове управе. Ону сурвава у пако а ову диже у небо. Повлачи паралелу између једне и друге, и карактерише поједине личности из обе, а том приликом је натрпао сијасет епитета и показао да је у Историји код своје куће. Што је Гизелу назвао Мадам-Роландовом, и ћир-Ђорђа Некером, који ће уредити и на здраве ноге поставити упропашћене општинске финанције и отворити и створити селу нове финанцијске изворе; што је клисара Макевија назвао Мирабоом, звоном револуцијским, а новога општинскога бирова, грлатога Трипуна Дантоном и Јелесија Ћопу Кутоном и капетана Џингисханом — хајде да се којекако и разуме; има бар неке, неке логике — па шта је ту је сад. Али што је старога чича-Милисава назвао Лујем ХІV крвожедним, распикућним и развратним тиранином, — е, ту вам, читаоци, остајем дужан одговора! Обична памет није ту довољна! То вам не умем растумачити, а мучно, бога ми, да би вам то умео објаснити и да га запитате и сам онај фамулус Максим из Сирогојна што је вазда са Сретом као његов помагач, и што од неко доба зна сијасет нових и корисних ствари, као: реакција и прогрес, пролетаријат и капитализам, суверенитет, тиранија, еманципација женских, а знао је и да је својина крађа, и какве су скамије у Норвешкој. И тај исти Максим, да га запитате, не би вам то знао казати.
»И наковњи увеличаше весеље! вели Срета на једном месту у допису. Још је било весеља, и веселих дана, али оваквог још нико упамтио није! — Ковачи, па су своје наковање избушили тако вештачки, да кад се барут припали и пукне у једној прегради, одмах се припали и пукне у другој, трећој и т д. Па кад погледаш наковњу (ѕіc!) како се преврће н изврће, и како јак трес учини, човеку од милине сузе у оку засјаје«.*
»Стари режим је пао, завршује Срета овај допис (који је овде у најкраћем изводу изнет а који се у новинама отезао кроз три броја); пао је, да новијем, сувременијем места учини. Закон природни; логика догађаја. Пивар Сантер.«
Његова уживања кад је допис стигао па га ћата читао у механи, не беше нигде! По селу се једни веселе а други љуте, а међу овима и чича Милисав. Он се додуше и није баш много љутио, јер се није много ни кидао што није председник. Та он им се није ни пре ни наметао! А њему је и боље овако; шта ће му та главобоља кад, хвала богу, није спао на оно мало гроша ајлука код његова толика мâла. Сад је бар без бриге; нема да трља главу толиким стварима. Али га је само то наљутило што му пре тога не рекоше да хоће другога, или што га бар сад, после свега тога, не оставе на миру.
Јако га наљутило кад му казаше шта је написано у новинама које је неко привезао његовом шарову за реп и овај улетео са окићеним репом у своју авлију. Из тих новина дознаде чича Милисав какав је ужасан насилник и грешник био »у апогеју своје власти и моћи«, како се то лепо Срета у допису изразио.
— А што ме, рђа ниједна, резили! — вели Милисав. — Шта му ја чиним те да ме под моју старост прави другом вером и да ми кумује шокачко име!
А Сретену чисто расте перје и задовољно трља руке и скаче у трупац кад му рекоше како се чича Милисав жали и љути на њ. Мило му што му ни тај метак није промашио, па вели:
— Шта ћу му ја! »Покољења дјела суде, што је чије дају свјема; на Борисе, Вукашине, општа грми анатема!«
— Сасвим тако! — потврђује ћир Ђорђе. — Бравост за тај реч! Е-ли нешто из грчку књигу тој слово?
— Није! — вели Максим фамулус.
— Такој ми се допада да је нешто из елинско; знаш, много ми се мен’ допада да је учевно и паметно.
— То је глас историје и народа. А глас народа, глас сина божјега. Историја је неумитна; испод њеног суда неће избећи ни Милисав, као што није ни Нерон, Калигула, Ђеслер, Луј Четрнаести, Петнаести и онај Шеснаести.
— Треба, господин-учитељ, за свако рђавство, ели неваљалу послу треба, што рече, историја да изрезили свакога човека.
— А-ја — додаде Крсман, — да изрезили ка’ биров кучку.
— А велиш, љути се? — пита Срета.
— Љути! — одговарају му.
— Ако — ако; то ја и хоћу! — вели Сретен. — Таман згодан материјал опет за један подужи нов допис! А мораће га примити уредник Шиљбока па ма се, вала, и тукли насред чаршије, а што ми пише да неће више ништа од мене да штампа, за то ћемо лако!
И Срета је доиста написао нов допис, послао га и личним присуством својим присилио их да га штампају. Хучући и уздишући и проклињући и Гутенберга и свој позив, уредник је шкартирао многе друге ствари само да изађе цео Сретин допис који је захватио седам стубаца. Срета је остао у вароши све док није одштампан лист, и тек кад се својим очима уверио да му је по жељи урађено, обећао је да ће одсада »бити краћи«, узео десет бројева и вратио се у село.
Срета је тих дана био на врхунцу моћи и славе своје. Промени се човек; дође ведрији и веселији. Хода поносито по селу; кога год сретне, смеши се на њ, а овај на њега. Очима се разговарају. Шири се по селу као да је ту још откад му је пупак завезан.
Каткад стане тако с Мићом »Официром« (коме је од тога времена језик био сав испечен и црн као ђон од силних кафа муфте попијених), стану обојица па гледају премештену судницу и нове часнике. И Срету обузме нека милина и неки понос. Такав је понос могао осећати у себи ваљада само онај старински цар Јустинијан кад је, како прича историја, стао задовољан пред своју задужбину, цркву Св. Софију, па рекао: »Соломуне, ја сам те надмашио!«