Glava dvanaesta


Pisac moli one čitaoce koji se ne bave politikom i ne čitaju dopise, da preskoče ovu glavu, jer je punija dopisa nego glava Srete učitelja. A onima pak koji se bave politikom, pisac preporučuje da je pročitaju, tim pre što joj je još i ta dobra strana da je kraća od sviju ostalih glava u ovoj priči.

Sretenovo selo nije više ni Vandeja ni Kikandona, nego mesto u kome je »sloboda presto svoj postavila«, kako se Sreta izrazio.
 
Razdragan i oduševljen takim i tolikim uspehom, reši se da sutra ne ide na dužnost. Poslaće decu u polje do Savatijeve vodenice radi »poznavanja domovine i sveta«, a on će se odmarati doma na lavorikama. Odmor mu je potreban bio od napora poslednjih dana, a posle i stoga što je duboko u noć, upravo do zore, ostao za svojim pisaćim stolom izveštavajući svet o događajima i promenama u selu.

Sreta nije, kao što je u ranijoj glavi spomenuto, sačekao svršetak veselja. Otišao je mnogo ranije kući. I dok je svet pio i veselio se, poslužavan novom predsednikovicom Ljubicom i zabavljan deklamacijama Pere ćate — Sreten je sedeo u svojoj skromnoj sobici i kitio jedan poduži dopis za novine, ne njegovog nego drugog okruga, koje se zvale Šiljbok narodnih tekovina. Dopis je bio pod naslovom »Varošani se bune«, a moto mu je bilo: »Ustajte, mrtvi!« Ko je baš toliko cepidlaka i radoznao da vidi i naslovu i onome pod »moto« pravo mesto, neka zagleda tamo gde je i Sreta zagledao, a to je u Zečevićevu Istoriju sveta. Odatle ih je Sreta izvadio misleći da će taman biti za one tamo prilike.
 
Ja neću ovde izneti ceo dopis. Ako se ko baš interesuje za to i želi da ga u celini pročita (a takvih budala bilo je i biće u svakom društvu), neka potraži novine pod tim naslovom, broj 2-gi toga lista, ako ga, to jest, gde bude bilo. Jer taj list i nije dugo ni izlazio: posle nekoliko još brojeva Šiljbok je umro na svojoj poziciji, na braniču i straži narodnih prava. I Sreta ga je žalio istinski, ali je i zadovoljan bio što je ugrabio bar jedan broj za kratka i mlada veka njegova, i štampao bar jedan dopis. Tu će ga, dakle, radoznali čitalac moći naći i pročitati cela. A ja samo još toliko dodajem da je dopis ceo, od početka pa do kraja, napisan stilom Viktora Higa, jer i Sreta je voleo da se kratko izražava; kratke rečenice, onako po francuski. Ponešto tek počne, pa crtu ili udivku; nešto tek nagovesti, a nešto ne znaš, vala, šta je hteo da kaže pa da te ubiju. Sve onako asli francuski.

A počinje se dopis ovako:

»Znam da će vas interesovati da čujete što odavde, s ovoga kraja.
I pravo je.
A zar sme drukčije da bude?!
Zar ne?
Jeste!
Mali uzroci ali često velike posledice.
U svakom slučaju imamo nadu, — ne, to je malo, imamo pravo da računamo na vaše razbiranje i saučešće.
Bilo dobro, bilo zlo — vi nas morate čuti.
Čuti ili naš vapaj ili naš usklik.
Boluje li jedan ud, bolesan je ceo organizam, celo telo.
Pati li selo, pati ceo departman ili kanton; pati li departman ili kanton, pati i cela Srbija. To je zakon; od iskona!
Fakta govore, istorija zapisuje; sušta istina!
Zar nije?!
Recite, građani! A?« 

To je sve kao uvod poslužilo, a zatim je bilo upleteno nekoliko citata. Poneki je mogao slobodno i izostati, jer je čudno pasovao uz ono čemu je dodat; kao na primer citat: »Tvrd je orah voćka čudnovata« stoji uz ime ćir-Đorđevo; zatim citat: »Nije vino pošto pređe bješe, nije svijet ono što mišljaste« stoji uz ime staroga predsednika Milisava.

A zatim prelazi na stvar i veli da piše »pravu istoriju« u kojoj će svak »na svoje mesto« doći, a to je opet iz Higa, pa veli: »Narod je progovorio gromkim glasom. Uspostavio je suverenitet svoj. I pravo je. Da! Svi zlobni umišljaji razbijeni su i leže u prahu pred probuđenom svešću narodnom. Divota! Naoružan Ustavom i svešću o svojim pravima, narod ih je restavrirao. Bastilje nema više! Zatrpala je ruševinama svojim branioce svoje. Sedamnaesti se veličanstveno i suvereno uzdigao nad Osmim i zasenio ga«.

E, ovo znam da ne razumete, čitaoci, a sami ste krivi, jer je jasno kao dan, — samo dok vam kažem. Sreta je začudo voleo da se ugleda na Viktora Higa, da se, kao i ovaj, brojevima i datumima izražava, a naravno da je pretpostavljao da se njegovi dopisi napamet znaju i da je čitaoce dovoljno samo podsetiti, pa makar i posle dve ili tri godine, a oni će se već lepo svega setiti. Ama vi se kanda opet bunite?! Čisto vas gledam kako se ipak ne sećate šta znače one njegove poslednje reči. A to i jeste žalosno što naša srpska publika ništa ne zapamti što čita.

E, dakle slušajte!

U glavi sedmoj Sreta je bio napisao jedan dopis povodom dolaska kapetanova i gozbe kod čiča-Milisava. Natpis mu je bio »Zločin od osmoga maja«. A sada opet, 17. avgusta, promenjena je opštinska uprava. Dakle to su ti datumi, osmi i sedamnaesti, i sada znate šta mu znače one reči: »Sedamnaesti se veličanstveno izdigao nad Osmim i zasenio ga«.

Nego da idemo dalje.

Mada je ovo sve čisto mesna stvar bila, ipak nije mogao a da ne ošine, onako zgodno kako to samo on ume, i kapetana. A to je bilo na onom mestu u dopisu gde je spomenuo neki »oslonac« i nekakav »militarizam« Purka pandura.

Dalje je povukao paralelu između stare i nove uprave. Onu survava u pako a ovu diže u nebo. Povlači paralelu između jedne i druge, i karakteriše pojedine ličnosti iz obe, a tom prilikom je natrpao sijaset epiteta i pokazao da je u Istoriji kod svoje kuće. Što je Gizelu nazvao Madam-Rolandovom, i ćir-Đorđa Nekerom, koji će urediti i na zdrave noge postaviti upropašćene opštinske financije i otvoriti i stvoriti selu nove financijske izvore; što je klisara Makevija nazvao Miraboom, zvonom revolucijskim, a novoga opštinskoga birova, grlatoga Tripuna Dantonom i Jelesija Ćopu Kutonom i kapetana Džingishanom — hajde da se kojekako i razume; ima bar neke, neke logike — pa šta je tu je sad. Ali što je staroga čiča-Milisava nazvao Lujem HІV krvožednim, raspikućnim i razvratnim tiraninom, — e, tu vam, čitaoci, ostajem dužan odgovora! Obična pamet nije tu dovoljna! To vam ne umem rastumačiti, a mučno, boga mi, da bi vam to umeo objasniti i da ga zapitate i sam onaj famulus Maksim iz Sirogojna što je vazda sa Sretom kao njegov pomagač, i što od neko doba zna sijaset novih i korisnih stvari, kao: reakcija i progres, proletarijat i kapitalizam, suverenitet, tiranija, emancipacija ženskih, a znao je i da je svojina krađa, i kakve su skamije u Norveškoj. I taj isti Maksim, da ga zapitate, ne bi vam to znao kazati.

»I nakovnji uveličaše veselje! veli Sreta na jednom mestu u dopisu. Još je bilo veselja, i veselih dana, ali ovakvog još niko upamtio nije! — Kovači, pa su svoje nakovanje izbušili tako veštački, da kad se barut pripali i pukne u jednoj pregradi, odmah se pripali i pukne u drugoj, trećoj i t d. Pa kad pogledaš nakovnju (ѕіc!) kako se prevrće n izvrće, i kako jak tres učini, čoveku od miline suze u oku zasjaje«.*

»Stari režim je pao, završuje Sreta ovaj dopis (koji je ovde u najkraćem izvodu iznet a koji se u novinama otezao kroz tri broja); pao je, da novijem, suvremenijem mesta učini. Zakon prirodni; logika događaja. Pivar Santer.« 

Njegova uživanja kad je dopis stigao pa ga ćata čitao u mehani, ne beše nigde! Po selu se jedni vesele a drugi ljute, a među ovima i čiča Milisav. On se doduše i nije baš mnogo ljutio, jer se nije mnogo ni kidao što nije predsednik. Ta on im se nije ni pre ni nametao! A njemu je i bolje ovako; šta će mu ta glavobolja kad, hvala bogu, nije spao na ono malo groša ajluka kod njegova tolika mâla. Sad je bar bez brige; nema da trlja glavu tolikim stvarima. Ali ga je samo to naljutilo što mu pre toga ne rekoše da hoće drugoga, ili što ga bar sad, posle svega toga, ne ostave na miru.

Jako ga naljutilo kad mu kazaše šta je napisano u novinama koje je neko privezao njegovom šarovu za rep i ovaj uleteo sa okićenim repom u svoju avliju. Iz tih novina doznade čiča Milisav kakav je užasan nasilnik i grešnik bio »u apogeju svoje vlasti i moći«, kako se to lepo Sreta u dopisu izrazio.

— A što me, rđa nijedna, rezili! — veli Milisav. — Šta mu ja činim te da me pod moju starost pravi drugom verom i da mi kumuje šokačko ime!

A Sretenu čisto raste perje i zadovoljno trlja ruke i skače u trupac kad mu rekoše kako se čiča Milisav žali i ljuti na nj. Milo mu što mu ni taj metak nije promašio, pa veli:

— Šta ću mu ja! »Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema; na Borise, Vukašine, opšta grmi anatema!« 

— Sasvim tako! — potvrđuje ćir Đorđe. — Bravost za taj reč! E-li nešto iz grčku knjigu toj slovo?

— Nije! — veli Maksim famulus.

— Takoj mi se dopada da je nešto iz elinsko; znaš, mnogo mi se men’ dopada da je učevno i pametno.

— To je glas istorije i naroda. A glas naroda, glas sina božjega. Istorija je neumitna; ispod njenog suda neće izbeći ni Milisav, kao što nije ni Neron, Kaligula, Đesler, Luj Četrnaesti, Petnaesti i onaj Šesnaesti.

— Treba, gospodin-učitelj, za svako rđavstvo, eli nevaljalu poslu treba, što reče, istorija da izrezili svakoga čoveka.

— A-ja — dodade Krsman, — da izrezili ka’ birov kučku.

— A veliš, ljuti se? — pita Sreta.

— Ljuti! — odgovaraju mu.

— Ako — ako; to ja i hoću! — veli Sreten. — Taman zgodan materijal opet za jedan poduži nov dopis! A moraće ga primiti urednik Šiljboka pa ma se, vala, i tukli nasred čaršije, a što mi piše da neće više ništa od mene da štampa, za to ćemo lako!

I Sreta je doista napisao nov dopis, poslao ga i ličnim prisustvom svojim prisilio ih da ga štampaju. Hučući i uzdišući i proklinjući i Gutenberga i svoj poziv, urednik je škartirao mnoge druge stvari samo da izađe ceo Sretin dopis koji je zahvatio sedam stubaca. Sreta je ostao u varoši sve dok nije odštampan list, i tek kad se svojim očima uverio da mu je po želji urađeno, obećao je da će odsada »biti kraći«, uzeo deset brojeva i vratio se u selo.

Sreta je tih dana bio na vrhuncu moći i slave svoje. Promeni se čovek; dođe vedriji i veseliji. Hoda ponosito po selu; koga god sretne, smeši se na nj, a ovaj na njega. Očima se razgovaraju. Širi se po selu kao da je tu još otkad mu je pupak zavezan.

Katkad stane tako s Mićom »Oficirom« (kome je od toga vremena jezik bio sav ispečen i crn kao đon od silnih kafa mufte popijenih), stanu obojica pa gledaju premeštenu sudnicu i nove časnike. I Sretu obuzme neka milina i neki ponos. Takav je ponos mogao osećati u sebi valjada samo onaj starinski car Justinijan kad je, kako priča istorija, stao zadovoljan pred svoju zadužbinu, crkvu Sv. Sofiju, pa rekao: »Solomune, ja sam te nadmašio!« 


Limunacija na selu - Sremac, Stevan