Лепа була/13
XIII
ПАЈА (преобучен) и пређашњи
МАРКО (устане брзо): Гле сад! ? О, човече, кад те видех једном! (Грле се). О, мој Пајо! Мој голубе!
МИЛА (збуњена): Он! Сва дршћем!
ПАЈА (Марку): Свуд вас тражим. Већ има пола сата, како вас нигде нема! (За се). Још је лепша!
МАРКО: Какви Турци, како, шта!? А где ми је онај... онај други делија с Косова?...
ПАЈА: Он ће сад, за који тренутак! (Прилази Мили). Зар ни руку да пружите војнику с границе? (За се). Хоће да ме једи!
МИЛА (једва пружа руку): Ваљда неће бити места за две руке?
ПАЈА: За две никад, само за једну!
МАРКО (Паји): Је л' ти, море, јеси ли већ обавио чалму?
ПАЈА: Чалму? Та доста сам их скинуо другима са главе. (За се). Ала ме једи!
МИЛА (за се): Срамота га је да призна! (Гласно). Приметила сам одмах да већ изгледате сасвим друкчији!... Не знам како да кажем... али сте друкчији, него кад сте пошли у рат.
ПАЈА: Ваљда време, зима, неспавање... чежња или... Мила (пакосно). Или каква велика варош, подрум на сводове...
ПАЈА (у чуду). На сводове подрум!?
МИЛА: Или каква крлетка... из крлетке девојка...
МАРКО (шаљиво): Каква була, на пример, што ми се већ овде попела!
ПАЈА: Али...
МИЛА: И то код живе мајке... усред Београда... и... и... и...
МАРКО (шаљиво): Па сад да је водиш у џамију и да купиш ибрик у Шапцу!
ПАЈА: Али...
МИЛА: А шта је мајка урадила с њоме?
ПАЈА: С киме?
МАРКО (весело): Та с том твојом булом?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.
|