Лепа була/14
| ◄ XIII | XIV | ► |
XIV
ДРАГА, СТЕВА, ПРЕЂАШЊИ
ДРАГА (с врата): Ево их! Ту су сви!
МАРКО и МИЛА: Сине!... Брацо! (Грле се, љубе се).
ДРАГА (спази Пају): А, ево оног господина!
МИЛА (брзо): Кога то?
ДРАГА: Што је казао за булу!
МИЛА: Па то је Паја!
МАРКО, ДРАГА и СТЕВА: Дакле, он!
ПАЈА: (удари се по челу): Ах, сад сам се сетио! Па то је, брат-Стево, за онај тајин, што ми га узе, те морах цео дан да марширам гладан! За тајин — булу! Шала је била, брате Стево... Шала!...
СТЕВА: Ха, ха, ха! Зар још памтиш? А ја се умало с неким љуто не завадих. (Погледа на Драгу, она крије главу).
ПАЈА: И ја, брат-Стево, и ја! (Погледа на Милу, она крије главу).
МАРКО: А јесам ли ја казао да то није истина? Е, сад, чујте, уморио сам се, овако стар, трчећи за овим дугим косама, но да седнем, а ви ми, децо моја, причајте! (Седа. Паја седне до Миле, Стева до Драге, нежно око старца). Па какво је, вере вам, то велико Косово Поље?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.
|