Лепа була/11
XI
СТЕВА и ПРЕЂАШЊИ
СТЕВА (обучен као и Паја, за се): Бога ми, то је она! (Загледа је. За се). Она! Али шта је с њом? (Гласно). Добар дан!
ДРАГА (брзо скочи): Боже мој! (За се). Он! (Гласно). Добар дан! (За се). А где му је була?
СТЕВА (прилази): Па, зар ни да се рукујемо? (Пружа руку).
ДРАГА (пружа руку, за се): Једва стојим! (Гласно). Ко би се томе надао од вас!?
СТЕВА: Како?! Ви се чудите, што ја долазим!... Тамо — више нема посла! — Човек млад, ништа га на свету не спречава, нико му не стоји на путу, а, знате већ, срце је срце... (Погледа је нарочито).
ДРАГА (за се): И он то мени каже! (Гласно). Знам, а јесте ли мислили на оца... на сестру... на... на... на — свет?
СТЕВА: Мислио сам, дакако, и на њих, али опет... опет... та, ваљда, разумете! С њима сам одавно; њих волим, истина, али то није опет тако... хоћу рећи... није тако привлачно, као оно друго. (За се). Чудна ми се чини! Хоће све да јој кажем!
ДРАГА (за се): Како се правда! (Гласно). И тако, ви сте двоје били у колима целога пута?
СТЕВА: Двоје?... Било нао четворица... Био је ту и Паја...
ДРАГА (за се): И тај је довео булу! (Гласно и заједљиво). Могу мислити, лепо сте путовали.
СТЕВА (весело): Дивно, госпођице! Све ми се чини да око мене пева! Све је било весело. Весела ми кола, весело ми небо, весело ми срце... Та, за Бога, враћао сам се и... (За се). Али шта је с овом девојком?!
ДРАГА (за се). Не могу више да издржим! (Гласно). И оне су биле целога пута замотане?
СТЕВА (изненађено): Замотане?!
ДРАГА: Та да! То већ знамо да им је таква ношња.
СТЕВА: Ношња!?
ДРАГА: Ја не знам како се то каже: фере... фере... фере... али сам већ видела булу. СТЕВА: Булу! Али?!
ДРАГА: А све су биле једнаке, па и ваша.
СТЕВА: Моја? Була!
ДРАГА: Та, та што сте је довели!
СТЕВА: Молим вас, кажите ми шта ви хоћете!
ДРАГА: Но, то се већ зна! Узели сте једну булу,
СТЕВА: Ја?!
ДРАГА: Да! Хоћете да се потурчите?
СТЕВА: Ја?!
ДРАГА: Јест, и Паја...
СТЕВА: Но, то је већ крупна шала!
ДРАГА: Али писмо! Ви сте га писали!
СТЕВА: Писмо! Ја писао неко писмо?
ДРАГА (у забуни). Па свет каже!
СТЕВА: Свет каже!?
ДРАГА (брзо): Дакле, није истина?
СТЕВА: Бог с вама, како бих ја...
ДРАГА: И ви нисте довели булу?
СТЕВА: Ни видео је нисам!
ДРАГА (радосно): И нећете да се потурчите?
СТЕВА: Нисам ни снио!
ДРАГА: Ето ти сад! Сад опет не умем да мислим! (Потрчи вратима) Где су они? Где ли је Мила? (Стеви). Ми морамо брзо за њима, они још ништа не знају. Они траже оног што је дошао. (Ухвати Стеву за руку вуче за собом). Али брзо, за Бога!
СТЕВА (за њом, за се): И у ватру и у воду. (Гласно). Ама ко је ово све замрсио?
ДРАГА (хита): После, после! (Оду лево).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.
|