Лажни цар Шћепан Мали/2
<poem>
ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО
НА ЧЕВО Под шатором Беглербега румели-валиса.
Црногорцима нестаде фишека; шаљу три посланика Турцима у околу на Чево да ако би како хитрином вратили Турке натраг. А посланици су по имену: игуман Теодосија Мркојевић, прото Јован Аврамовић Бјелица и Лазар Богдановић Његуш. Игуман јаше Брњаша Шћепанова. Срета их паша Шувајлија и уводи под сераскјеровим шатором.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (умиљато)
Добро јутро у господски шатор! Како си нам и јеси ли здраво, господине и господичићу?
Паша је Шувајлија толмач, даје знак посланицима да приступе руци Беглербеговој; они неће. Беглербег, намрштен, залијек им даје знак поздрава главом. Посједаше посланици без питања, а бегови и паше све дубе, само што сједи уз сераскјера Осман-паша, везир босански.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (прочим беговима и пашама)
Како сте нам, остала господо у свијету царства најјачега?
Турци стоје како смрзнути - нико ни у нос.
БЕГЛЕРБЕГ (важно)
Еј ви старци, што тражите овде? Каква вас је нужда донијела? Је л' изговор лажне покорности? - Добро знадем ваше покорности.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Није чудо, царска десна руко, да смо к теби и поприђе дошли. Ево има пет неђељах данах откад си нам на праг кућњи пао, а све лажа и клето пањкање у тебе нас јесте омразило. Давно бисмо тебе поздравили, ал' не смјесмо - срамота је крити; пред твојом се силом земља тресе, а камоли шака горштаках - ја мним нам се ругати нећете.
БЕГЛЕРБЕГ (осмјехнувши се)
А ђе вам је ваш цар, причајте ми, којега сте скоро зацарили? Треба да знам ђе се он налази.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Нејма цара до једнога цара, - бог на небу, а он је на земљи; а то није до једна будала, па свјетина луда захучала те га ружи и проз уста плаче. БЕГЛЕРБЕГ
Ја не питам што је ни откуд је, него питам ђе се сад налази; хоћу да знам, крили ал' не крили.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Враг ће знати ђе се он налази. Кад је твоја сила наринула, сакрио се ка ћук у плотину, не знамо му смрти ни живота.
Беглербег даде знак руком те изиду сви Турци испод шатора. Само остане везир босански, Караман-паша и паша Шувајлија.
БЕГЛЕРБЕГ
Све ми сада почисто причајте: што сте дошли и рашта сте дошли, не хоће се мени дангубити.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Ми желимо приђе свега знати смијемо ли говорит слободно, јер висимо ногама у гробу, ма се смрти једнако бојимо; смрт је грка старцу ка ђетету.
БЕГЛЕРБЕГ
Кунем ви се клетвом најстрашнијом, главом мојом и брадом царевом, све слободно зборити можете како да сте међу Црногорце. Не бојте се глави ни животу, да пророка нашег опсујете ал' Мустафу, његова посинка.
ЈАВЛЕНИЈЕ ДРУГО
ПАША ШУВАЈЛИЈА (посланицима)
Божја вјера, тврђа од камена, на свој врат сам вас овдје довео и с вама сам вјеру ухватио, божју вјеру до сутра до подне, да крвава боја не чинимо. Бој ће престат, глави се не бојте докле моја скочи са раменах; здраво ћу вас натраг препратити, но зборите што вам срце жуди.
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Ми смо дошли с општег договора сераскјеру од турске ордије виђети га и поздравити га, и рећи му двије-три ријечи.
ОСМАН-ПАША
Добро сте се, попе, потежили и добар сте колач донијели кад су само двије-три ријечи; добро сте се договорит могли да нам и тај колач отправите. Хајде причај што ће и то бити, да видимо и то чудо што је.
ПРОТО АВРАМОВИЋ
С договором војска црногорска нас отправи у вашем околу поклонит се румели-валису и осталој његовој дружини, и ове вам изрећи ријечи: да сте јачи, да сте надјачали; сваколика војска црногорска припознаје Мустафу султана најјачијем царем у свијету. Црногорска уста јошт никада од Косова ово не рекоше, него ланас јавно изрекосмо. Како ово на глас изустимо, да вратите војску свуколику с Чева равна и с зелена Вира. Ако л' војску одмах не вратисте, ни смо били ни што говорили; чинићемо погодбу с оружјем - куд претегне, нек ради што може.
Смију се Турци.
ОСМАН-ПАША
Чудна посла што сте оправили! Ја сам чисто знао и мислио то ће бити али нешто такво. И са тијем ви сте намислили и у вашу памет окројили - да вратите једну силну војску, сто и двадест хиљада Тураках, да не сврши што је наумила! И са тијем ви сте намислили заслијепит очи сераскјеру и свијема нама другијема?! Смијешнога посла и мишљења!
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Па што мислиш, босански везире, зар се теби овде мало чини? Знади поклон овај од кога је: од онога те се клањат не зна! Прађед ти га није чуо нигда, ни ће ти га чути праунуче; најсрећни си од свијех Тураках, ако знадеш ово разумјети.
ЈАВЛЕНИЈЕ ДРУГО
ПАША ШУВАЈЛИЈА (посланицима)
Божја вјера, тврђа од камена, на свој врат сам вас овдје довео и с вама сам вјеру ухватио, божју вјеру до сутра до подне, да крвава боја не чинимо. Бој ће престат, глави се не бојте докле моја скочи са раменах; здраво ћу вас натраг препратити, но зборите што вам срце жуди.
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Ми смо дошли с општег договора сераскјеру од турске ордије виђети га и поздравити га, и рећи му двије-три ријечи.
ОСМАН-ПАША
Добро сте се, попе, потежили и добар сте колач донијели кад су само двије-три ријечи; добро сте се договорит могли да нам и тај колач отправите. Хајде причај што ће и то бити, да видимо и то чудо што је.
ПРОТО АВРАМОВИЋ
С договором војска црногорска нас отправи у вашем околу поклонит се румели-валису и осталој његовој дружини, и ове вам изрећи ријечи: да сте јачи, да сте надјачали; сваколика војска црногорска припознаје Мустафу султана најјачијем царем у свијету. Црногорска уста јошт никада од Косова ово не рекоше, него ланас јавно изрекосмо. Како ово на глас изустимо, да вратите војску свуколику с Чева равна и с зелена Вира. Ако л' војску одмах не вратисте, ни смо били ни што говорили; чинићемо погодбу с оружјем - куд претегне, нек ради што може. Смију се Турци.
ОСМАН-ПАША
Чудна посла што сте оправили! Ја сам чисто знао и мислио то ће бити али нешто такво. И са тијем ви сте намислили и у вашу памет окројили - да вратите једну силну војску, сто и двадест хиљада Тураках, да не сврши што је наумила! И са тијем ви сте намислили заслијепит очи сераскјеру и свијема нама другијема?! Смијешнога посла и мишљења!
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Па што мислиш, босански везире, зар се теби овде мало чини? Знади поклон овај од кога је: од онога те се клањат не зна! Прађед ти га није чуо нигда, ни ће ти га чути праунуче; најсрећни си од свијех Тураках, ако знадеш ово разумјети.
ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ
БЕГЛЕРБЕГ
Буд'ли мисле за мир Црногорци, рашта к мени спремили нијесу двадест тридест својијех главарах о свачему да поговоримо, да свачему начин учинимо? Тад бих војску натраг повратио, учинио све што би жуђели; тад би ствари наопослом пошле.
ЛАЗО БОГДАНОВИЋ
Све једнако, честити везиру; мислили су наши Црногорци да је доста и у нас тројицу, како да су тридест отправили.
БЕГЛЕРБЕГ
Црногорче, не бива једнако када није оно што ја мишљах. Хајде пођи међу Црногорце и доведи мене под шатором поглавицах што највише можеш, ако шћедну - стотину пунану. А задај им божју вјеру тврду да се ништа не боје животу; на рату се, на миру растали, једнако их мислим даровати, дароват им црвене бињише од вр главе до зелене траве.
ЛАЗО БОГДАНОВИЋ
Хоћу поћи, а бојим се љуто јер се неће наканити доћи, ни ов'лико крви прегазити.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Што лудујеш без преше, Лазаре? А довести ни ромице нећеш.
БЕГЛЕРБЕГ
Рашта довест ни ромице неће? Ти си нешто губав, калуђере, те не желиш гасит, но жарити.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Сачувај ме, боже, губавила ал' срамотна каква дволичија. Што бих жега кад желим гасити? Но се бојим лаже ка ђавола, особено пред таквим људима те истину како главу љубе.
БЕГЛЕРБЕГ
Какве лаже, што говориш, болан? О лажи се овде не снијева.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Такве лаже, честити везире! Позваћемо на договор к нама поглаваре војске црногорске; сви ће нам се томе подругати; доћ ни један ни за везу неће. Куд ће горе лаже од оваке?
БЕГЛЕРБЕГ
Рашта не би на договор дошли а кад им се турска вјера дава да ће здраво и доћи и поћи.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Тисућу им задавали вјерах, фајде није - доћ никако неће.
БЕГЛЕРБЕГ
Де ми кажи рашта доћи неће. Што све једну ријеч поговараш?
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Јер разлоге цијеле имају да нипошто овамо не дођу. Најпрви је: што ти хоће они када с нама све свршити можеш? Па је други, те разлог најјачи: сјећају се станка на Ситницу и срамотна посла Ћупрелића. Да би с свега што ти причам дошли, доћи им је зазор и срамота. С овога ти никад доћи неће.
БЕГЛЕРБЕГ (кашљући се)
Што спомињеш поса Ћупрелића - за онда се онда пословало; то не ваља данас пословати, то не ваља више спомињати. Срамота је прошла срамотњаком, а о томе нико и не сања осим тебе и друга твојега. Рашта они не би смјели доћи кад им давам вјеру најчистију - а приђе ће сунце помрчати но се ова вјера окаљати - кад им давам за јемца пророка, који рају предаде Турцима на аманет ка осталу стоку. Знади добро, стари калуђере, не помажу све куке за муке; не враћам се силновитом војском, да бих знао ђе ћу погинути, док не видим мојијем очима лажицара тога проклетога.
ЈАВЛЕНИЈЕ ЧЕТВРТО
Одоше на ручак сераскјер и везир босански заједно, а посланици са Шувајлијом и Караман-пашом под њин шатор на ручах. Ручају, не зборе ништа. Два кадије Бошњака поју уз тамбуре.
ПРВИ КАДИЈА
Благо теби, Амзо барјактаре, кад си први барјак развијао за пророка и за куран његов, на поштење кад изгуби главу; сад си први риџал уз пророка.
ДРУГИ КАДИЈА
Бе аферим, Амру сераскјере, сераскјере султана Омара, кад запали влашку дангубицу[a] и начини курану калдрму.
ПРВИ КАДИЈА
Сулемане, Орканови сине, красна дара којим нас обдари кад нам даде кључа од Европе! Шта јошт чуда шћаше порадити да млад нама с хата не полеће, те у колу играш с хуријама?
ДРУГИ КАДИЈА
О Мурате, јаничарска мајко, под тобом се баше излегоше, ти сатрије под коњска копита душманина дину најжешћега; главом плати од невјерне руке, од невјерне руке Обилића. Не родила кавурка таквога!
ПРВИ КАДИЈА
Тамерлане, душа ти проклета што угаси пророкову муњу[b] и наслади срце кавурима?
ДРУГИ КАДИЈА
Еј делијо, Мусо челебијо, многе л' шћаше оцрнит влахиње да нам мало више поживова.
ПРВИ КАДИЈА
Мухамеде, свечев имењаче, сједи свецу уз десно кољено, а остави нама баљумеза којим Стамбол велики потурчи; падиша си и цар над царима кад ти једре по суху ђемије, кад тутуном окади Софију. Ти ћеш живјет док Турчина траје, привиђат се влашкој гаталици до посљедњег дана кијамета; дао си им јаде неизбројне и угнао воду у ушима.
ДРУГИ КАДИЈА
О Кануни,[c] највиши султане, дивно ли те бјеше погледати кад се турски Мацарском шеташе, кад откиде лаву мачју главу[d] и уврста влахе под Мохачем. Ал' згријеши дину наопако јер поквари трагу Османову, те ти удри недаћ у харему - с Роксолане куга на султане.
ЈАВЛЕНИЈЕ ПЕТО
Паша Шувајлија каже кадијама да не пјевају; кадије одма одлазе.
КАРАМАН-ПАША (Лазу Богдановићу)
А ђе ви је, кнеже, сад патрика? Крије ли се и он са тим царем, ал' је на глас међу Црногорце?
ЛАЗО БОГДАНОВИЋ
Не крије се, а што би се крио, него сједи у манастир један те се моли богу по закону. Збиља, пашо, што се огријеши, те проћера главу од закона и остави стадо без пастира, а толике опусти храмове? У бога ће ово доплакати. А што ти је он, старац, сметао? Зла ни муси не жели никаква.
КАРАМАН-ПАША
Баш сте, кнеже, и ви чудновати: зла не жели! - То се вама чини. Кад глас пуче у наше крајеве да цар дође међу Црногорце, у народу поче нешто плести и сањати што бити не може. Одмаха га ја к себи позови и кажи му да се тога прође - да не тражи цара мимо цара, да се прође сваких договорах досим са мном, царевим већилом. Не хће ово разумјет патрика, но све више почни лудовати, док најпосље отпреми колаче лажицару на поље Цетиње. Свако воли себе но другога: ја ти одмах ухвати патрику и спреми га цару у Стамболу. Цар га баци на некакву аду. Падни раја плачем око мене, досади ми јутром и вечером; те ја спреми честиту девлету, и девлет ми поврати патрику. Мишљах чисто, мојега ми дина, е патрика памет научио. Кад патрика луђи но је био: свијем путом идућ од Стамбола којекакве лакрдије причај - све о томе цару лажавоме. Кад разумјех што је и како је, да ми старац срећно не умаче, право, кнеже, хоћах га подићи, да са коца гледа пут Цетиња.
ЛАЗО БОГДАНОВИЋ
Зли су Турци, пашо, без лијека. Куку томе од кога сте јачи; њему дана не свиће бијела, но сте гори од куге свакоје.
КАРАМАН-ПАША
Није, кнеже, тако ми курана, но патрика велика будала; види дивно, виђет не умије ђе га држим рукама за браду, види голу сабљу пред очима; живјет му је док је мене драго, и опета ђетински лудује. Па да види икакве прилике, не би чуда великога било; но порашта са собом преврну, свак ће му се чудит и ругати.
ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО
Долази кафаз од сераскјера и позива их да к њему иду. Одоше оба паше и посланици. Код сераскјера нико није до везир босански.
БЕГЛЕРБЕГ
Јесте ли се мало разабрали? Ја сам каза што мени требује и без шта се повратити нећу ни за једно благо на свијету.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Чеса није ни цар јест не може; чеса није, може ли се дати? Даде ли га ико од вијека? Хоће ли га дати до вијека?
БЕГЛЕРБЕГ
Може сила, када добро стегне, учинити да плаче сушина.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
То је прича народња о Марку, али ко би томе вјеровао?
БЕГЛЕРБЕГ
Слаб вјероват то не може никад, него силан то вјерује чисто; пред силом се свашто лако мрви.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Божја сила свашто смрвит може и добити оно чеса нејма, а људске су доста силе слабе у незнању пробити путове за изнаћи оно чеса није.
БЕГЛЕРБЕГ
Калуђере, то ми напомињеш да лажицар међу вама није. Није мене лако преварити; међу вам' је, и наћи га хоћу да ћу стати овдје три године. Све ако ће горе црногорске трипут веће пораст небесима, сакрити га мојој сили неће; сва ако ће ова силна војска у ваше се горе укопати, три пута ће друга виша доћи у походе томе вашем цару. Велика је воља султанова: што бог хоће, оно султан хоће; што ли хоће и намисли султан, оно свијет и на силу хоће.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Па да вам се тај човјек и даде, какву бисте срећу задобили?
БЕГЛЕРБЕГ
Ко ме смије о томе питати? Но ја хоћу да ми се предаде.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Како ће се дати чеса није? А и да је, предат ти га неће; све су силе мртве и ништаве за онога који право мисли, те част љуби више него главу.
БЕГЛЕРБЕГ
То је тако! Што ми већ замећеш? То си мога најприђе казати - да можете, а дат га нећете.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
То се знаде, честити валису, да га никад они дати неће. Па ко има части и образа, би л' то мог-а икад захт'јевати од народа једног слободнога? Разљути се Беглербег, почне турски псовати. Сви ћуте комат, нико ни у нос.
ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО
ВЕЗИР БОСАНСКИ (проту Аврамовићу)
Вјера и бог, попе, сијасета! Како би се овај белај мога о мањојзи трсит главобољи?
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Лако, пашо, да је вама драго: од напасти да нам се прођете - то је лијек овој главобољи. ВЕЗИР БОСАНСКИ
Када поса до овога дође, не може се лако размрсити; али смо се дужни постарати на нек' начин прекинут поклаће.
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Ја другога не знадем начина до овога те сам ти казао.
ВЕЗИР БОСАНСКИ
А ја знадем један доста лаки - примите га да се не кајете.
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Причај, пашо, је ли и бог дао, ал' се чувај добро беспутице јер је код нас трудно и претрудно путом ходит, толи беспутицом.
ВЕЗИР БОСАНСКИ
Када бисте ви тројица шћели јошт тројицу четворицу узет, отпремит се право пут Стамбола ради гласа једнога празнога код девлета да нас оправдате, да покорност цару изручите, да речете ер међу вам нејма тога врага те се царом зове. Сераскјер ће вама дати писмо, дивно ће вас у Стамбол примити, с даровима кући повратити. Како год им сераскјер напише, онако ће с вама поступити јер га девлет за свашто вјерује, или писа право или криво.
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Згодно си се смислио, везире! Куд би више бруке и погрде на свијету бијеломе било него да се ми пет-шест старчинах невјештијех скитати кренемо? Та, везире, цареви већиле, досадни смо ми својојзи кући, толи да смо цару за дивана; нас је проша и диван и мегдан. Остала је прича од старине, с њом се свијет и данас уклиња, мало љепша но би с нама била: пошли једном јошт у стара доба три-четири старца црногорски (у Црну су Гору, мимо игђе, прејевтини старци дозлабога) ка у тајство босанском везиру. Везиру их на диван изведи, угости их с кафом на дивану; они попи кафу ка ракију; стани смијех везирске риџале, вражјему се послу зачудили; несрећни се снеби Црногорци. Кад то виђи босански везире, забоље га неопитност пука; добар био, срца милостива, те он одмах пушти Црногорце на слободу да се кући врате. А с нама би још и горе било када бисмо у Стамбол отишли.
ВЕЗИР БОСАНСКИ
У попа је језик ка у змије, поп је пунан сваки даворије, к свачему се умије примаћи, од свашта се умије одмаћи, свачему се знаде домислити. Дедер, попе, домисли се сада како бисмо и на који начин ово вражје коло разметнули.
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Ја ћу причат ако ме помогне, а зато смо и ми сва тројица углавили јоште на Цетињу, ако би се до тога догнало, како би се ово развијало. Игуман ни пјешице не може, те појаши хата Шћепанова, и ондјена дивно углависмо: кад будемо код господе турске, све ћемо им по чистини казат, брњаша им дати Шћепанова. Тада ће нам вјеровати Турци и виђети да Шћепана нејма на виђело нигђе да ми знамо. Тијем ћемо задовољит Турке и главаре од турске ордије. Глас ће пући у турску ордију: цара нејма, но је побјегао, но му ево дебела брњаша, Турцима га дају Црногорци - и цара би ка брњаша дали да он није некуд утекао. То ће силну повратити војску, рат крвави одмах прекинути.
ВЕЗИР БОСАНСКИ
А знаду ли за то Црногорци?
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Не, везире, четверо ми постах.
ВЕЗИР БОСАНСКИ
А да што би рекли да то буде?
ПРОТО АВРАМОВИЋ
Ми смо лијек и томе изнашли: кад нас почну корит Црногорци ере смо им на образ пљунули, ми ћемо им поса обрнути: да смо добро били даровани од вељега паше сераскјера, па уздарје да смо повратили, даровали хата Шћепанова валисову једноме риџалу, па на своју Турци окренули, како им је од трага остало. Црногорци ако вјероваше, та се поса о лакојзи сврши; ако ли нас вјероват не шћеше, нека раде што је њима драго.
Смију се три паше, а и Беглербег се мало објехнива.
ВЕЗИР БОСАНСКИ
Мусафа ми и мога курана, у поповој глави има соли. Та се ваша мени допанула; из ње чисто видим и вјерујем да за ону не знате будалу, но је главом у бестрв утека. На томе се може прекинути. Рашта ћемо разбијати главу о стијени овој крвавојзи? Али ето румели-валиса - он је глава и војсци и нама, он умије свашто разумјети; нека чини што за боље нађе, ми смо дужни слушат и мучати.
ЈАВЛЕНИЈЕ ОСМО
БЕГЛЕРБЕГ
Та не иде правцем никаквијем, ту ја видим двострукост велику и хитрину мудро заплетену. Тај калуђер пун је лицемјерства, међу Турке Ал-Акнас не треба, [e] јавно дину да пљује у браду. Што би била једна силна војска, што би била и што би важила једна сила коју на бој воде, један везир а четири паше и беглербег румели-валеси, десна рука дина и падише; што би била и што би важила када би је такве маленкости могле вратит и задовољити? Чим ћемо се показат Турцима, од којијех цио свијет трепти? Чим ћемо се показат свијету? Чим ћемо се показат девлету? С једном старом багљавом кљусином? Разберите, Турци, што зборите, рашта се је ова сила слегла и потресла Турска до Стамбола. Рад тога ли што ви говорите? Није, није, него цара тражи, прав ли био или лажав био; ова сила оно име тражи да га сатре и да га укине, и да ову шаку одметниках ал' истражи али је изведе на пут прави - на шеријат царски, унапријед да сањат не смију о другоме цару до једноме, који држи свијет у рукама...
Како јајце ово што ја држим - да му дође у султанску главу - са помоћом турскога алаха може бацит свијет да му прсне, ка ја што ћу ово јајце бацит.
Баци ијетко јаје на врата од шатора. Гледају Турци пред собом, стиде се лудости.
И вјерујте што ви данас кажем: ал' ћу царску вољу испунити, али ове горе превратити, да се на нос у море побију.
Ћуте дуго.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (лагано)
Ко сад смије уста расклопити? Цара тражиш ђе му стрва није; мислиш народ цио истражити, а у море превратити горе. Смијем зборит, вјера ми је дата - све су ово ствари немогуће.
БЕГЛЕРБЕГ
Страшна вода када узбијесни, кад надвиси највишу брежину, превали је и пустош учини.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Али ко је воду од вијека, принудио да уз брдо тече?
БЕГЛЕРБЕГ
Стамбол знаде многу мајсторију: да у њему видиш, калуђере, које чудо имаде кључевах који скачу у вис к небесима!
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Пођешто сам и ја тога гледа те је божја рука начинила (а људска је слаба спрама божје), ал' никада људска мајсторија извест кључа да јој скаче неће више наше горе поносите, која држи главу над облаком.
БЕГЛЕРБЕГ
Ти све нешто, као нехотице, ове горе дижеш у облаке. Ја се чудим, тако ми ћитапа, с оба ока кад виђу слијепца. А видиш ли, болан, калуђере, овдје мјеста ни живљења нејма за човјека, нако за ђавола.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Ако није мјеста за живјење, а оно је мјеста за причање; причање је души посластица ка тијелу ваше гурабије, па јошт какво те какво причање из кога ће наша покољења вјечну силу душевну сисати.
БЕГЛЕРБЕГ
Куд год кренеш, једним трагом идеш. Де, тако ти твоје црне вјере, ништа немој околишат тако, него причај што на срцу имаш, да не речеш, кад од мене пођеш, јер нијеси смио говорити.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Смијешна је вјера у јачега; нејачега увјерит је трудно, но све стрепи, језик му се мрзне.
БЕГЛЕРБЕГ
Вјеруј вјери која се не ломи, која земљу с небесима веже. Та на крмској кожи не клањао, та на свети инцил не пљунуо, - слободно ме мож у очи ружит да ти хиле помислити нећу.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Кад се смије, имам што зборити. Ја те питам што си доша овдје и довука оволику силу.
БЕГЛЕРБЕГ
Цио свијет богу принадлежи, а бог га је силни даровао својој сјенки и свом намјеснику, правосудном калифу Мустафи; па по божјој и султанској вољи дига сам се да без трага гоним противнике мојега падише.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Па што ваља једноме човјеку оволики свијет? Што му треба кад би му га бог и људи дали?
БЕГЛЕРБЕГ
Ти нијеси добро разумио: бог му даде и свијет и људе, па да ради с њима што сам хоће.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Но размисли, честити везире, је л' могуће, је ли икад било један човјек да свијетом влада? У стотину да пише куранах, то не може те не може бити.
БЕГЛЕРБЕГ
Калуђере, и ти инџил знадеш: све је богу лако урадити.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Знадем и ја нешто у инџилу; да га никад гледао нијесам, - бог је мени очи даровао те са њима видим што су људи: све наличе човјек на човјека, ал' човјека ка планине нејма.
БЕГЛЕРБЕГ
Нејма чојка колико планине, али нејма, тако ми мусафа, калуђера ка тебе безбожна.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Ја нијесам, бог ми не судио, беглербеже, нипошто безбожан, него имам очи за гледање; свијећа ми божја пред очима, те разбирам бијелу свјетину и не држим црно за бијело.
БЕГЛЕРБЕГ (грохотом се насмије)
То су Турци те ти кажеш црно, а бијело - то су Црногорци! А може ли ђаво са дно пакла црњи бити него Црногорци?
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Ја те молим, честити везире, да ми кажеш чисто и пријеко порадшта су они тако црни.
БЕГЛЕРБЕГ
Казаћу ти одмах, калуђере. Свагдашњи су они невјерници и хајдуци, да им пара нејма; с њине злоће и њине невјере Карадаг им назва земљу њину покоритељ Грках и Стамбола, султан силни, коме нејма пара.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Рад тога су они невјерници јер вјерују што је њима драго, а не оно што је другом драго. На хајдуштво и сва опачила Турци су им учитељи били. Црногорска ово је кривица рашта јесу непокорне ћуди, рашта љубе ка душу слободу, рашта јој се увијек клањају.
БЕГЛЕРБЕГ
Рашта јој се увијек клањају? Зар нијесу никад, калуђере, Црногорци покорени били? Зар никада није турска војска Црну Гору под ноге метала?
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Не.
БЕГЛЕРБЕГ (хитајући)
Како није, болан, калуђере? А ево си почео шарати.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Не би никад отка људи памте Црна Гора сасвим покорена.
БЕГЛЕРБЕГ
Ама Турци преко ње газише.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Бивало је и то два-три пута, него ево како, беглербеже: враг унеси сабљу међу њима, разлучи се крвава племена, међу собом заметни бојеве, па у ону крваву помаму једна страна здружи се с Турцима, те превали преко Горе Црне хитајући што се брже може, него и то с потом крвавијем. Али нејма силе на свијету, кад је слога међу Црногорце, нејма силе, нит је досад било, да покори ломну Црну Гору свуколику, с мора на Морачу.
БЕГЛЕРБЕГ
Бог јошт силе на свијет не даде коју сила виша не сатрије, па још сила срећњега Османа, пред којом се свашто само таре. Порашта су једни Црногорци, како кажеш, тако непобједни?
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Ради кршна њихова предјела, рад ћешкоте њинијех кланацах, ради тога што су увјерени да их нико предобит не може, ради тога што весело сносе све теготе рата ужаснога, ради тога што су привикнули рат водити сваким непрестано, - највише су стога непобједни јер су собом рођени војници, јер се смрћу смију и ругају.
БЕГЛЕРБЕГ
Све су ово смијешни разлози, с којима се свак подругат може. Зар нијесу Црногорци људи ка остали народ по свијету? Зар већ нејма горах у свијету, но су саме горе црногорске? Е да знадеш, болан, калуђере, колико је горах у свијету, ал' пред јачим тресе их грозница. Зар њих муке сапријет не могу? Зар њих ране свладати не могу? Крв је једна, а тијело једно; ми ћемо се за ћуд побрижити. Скоро ћу ти казат, калуђере, могу ли се они покорити; наскоро ће знати Црногорци ђе страх лежи, каква му је мати.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Може бити свашта на свијету, зарећи се ни од шта не треба; ал' помисли, честити валису; ево има пет неђељах данах ка си с војском овдена пануо; дан најпрви ђе си бој почео, крок напријед нијеси шенуо, но су боји и страшна крешева пет неђељах све на једном мјесту, крајем Чева и крај Велестова и сриједом црмничке нахије. Твоје силе страшно уришају, Црногорци не пуштају кланце; љешинама друми зарастоше, а војнике муке распадоше. Но те кумим хљебом царевијем, твојом сабљом и твојијем хатом, мичи ми се с мојега огњишта без дебеле твоје погибије.
БЕГЛЕРБЕГ
Има доста муке, калуђере, него слаби мора поклекнути. Пред великом силом Османовом Исток паде, а Запад се тресе; од нашега силнога ударца каква људска падоше страшила! Да их почнем бројит, калуђере, би ти коса навише порасла. За тебе су само мале ствари што на Црну Гору наликују. За Кирид си и за Кибрис чуо: овдјена су виле и вјештице и кавурске никле гаталице; ово бјеше кавурска светиња спрам које се све седам краљевах и господа седам краљевинах без престанка једнако кршћаху. Ал' кад наша силна војска крену да освоји двије аде влашке, сви се краљи натраг повукоше како спужи у својим корама; што шћедоше, Турци учинише. Родос бјеше на глас испануо, бјеше ћаба влашкијех делијах; ту се хазне све седам краљевах сасипаху са свакоје стране, само да се одржи Турцима. Јеси л' чуо, стари калуђере, како смо им божић честитали? Када ствари овакве бивају при помоћи све седам краљевах, што ће Гора Црна оправити, коју нико не зна ни помаже? Сад вам ни бог помоћи не може кад су на вас Турци и Млечићи, нако ћете у небо скакати.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Бог је нама свагда помогао, тврда воља и мишице наше - друге нама не треба помоћи; бог нас знаде, а ми себе знамо, више нама не треба познанства.
ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕВЕТО
Доносе слуге кафу.
КАРАМАН-ПАША (к Лазу Богдановићу)
Велико је ово чудо, кнеже; Црногорци никуд не излазе у свијету из овијех горах.
ЛАЗО БОГДАНОВИЋ
Сасвим мало, пашо Карамане, јер су својим привикли горама; и како се од њих поудаље, чини им се да се изгубише.
КАРАМАН-ПАША
А знаду ли штогод о свијету? Али мисле да је цио свијет сабио се у њихове горе? ЛАЗО БОГДАНОВИЋ
Што је боље, пашо, и да знаду? Знавање је коме треба добро, зло велико оном ком не треба.
ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕСЕТО
Беглербег дозива једнога кадију босанскога и каже му да прочита титуо султанов посланицима; кадија доноси титуо.
КАДИЈА (чита)
Ја сам султан Мустафа емир, брат сунца а рођак мјесеца, служитељ царствах и областих најславних и странах и градовах најсрећних, који служе киблом свијету и великим жертвеником роду човјеческоме, а имено Меке достопоштене, Медине знамените, Јерусалима светога, у којему се закључаје свештена ограда мечита Алакса [f]; господар од три велике столице које су предмет зависти свијех царевах земних, а имено Стамбола, Једрене и Брусе; господар земнога раја Сирије, Мисира јединственога и несравненога, све Арапске, Африке, Барка, Каиревана, Халеба и Рака, арапскога и персинскога, Ласе, Дилета, Рака, Мосула, Шерсола, Дијарбекра, Сулкадрижа, Ерзерума, Сиваса, Адне, Карамана, Вана, Мавританије, Абисиније,Туниса и оба Трипоља, Ципра, Родоса, Кандије, Морије, мора Бијелога и мора Црнога са њинима острвима и бреговима, од областих Анадолије и Румелије, Багдата, жилишта благоденствија, земље Курдске и Грчке, Турске и Татарије, Черкеске и Кабардије, Грузије и Дешт-Канчака и свих градовах и покољенијах зависећих од Татарије, од све Босне, Биограда - дома свете војне, Србије са свим њеним градовима и кулама, све Арбаније, Каравлашке и Карабогданске с њиним путовима и градовима; ја император над императорима, раздаватељ земних престолах; осјенка божја над објема частима свијета; ја правосудни падишах, побједоносни шегиншах од бешчислених мјестах и градовах, султан син султанов, хакан син хаканов, султан Мустафа син ханов, син султана Ахмета хана, сина султана Мухамеда хана; ја шах којега је диплома на врховну власт потписата блистателним именом обладатеља од два дијела свијета, и којега је халифска патента украшена великољепним титулом обладатеља од два мора.
БЕГЛЕРБЕГ
Игумане, чу ли ову пјесму? Како ти се са ушима слаже? Ти нијеси досле чисто знао шта је чуда падиши у торбу.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Ни сам знао, нити марим знати; доста ми је знати што је нужно, а оставит такве беспослице.
БЕГЛЕРБЕГ
Дану збиља, немој ништа мрдат, но нам причај ка ти се допада овај титул нашега султана; наличи ли на онога цара који сједи сунцу на истоку и брука се свијем краљевима?
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Тај титуо ка ми се допада? Ка највиша лудост на свијету: куд ће виша брука и погрда за султана и за подане му? У њем човјек лако виђет може да је слијеп цар са свијем царством. Би ли човјек који је при себи дао себе овако ружити?
БЕГЛЕРБЕГ
Ко је слијеп, један пустињаче?! Цар најјачи може л' слијеп бити, којему су очи ка два сунца, а још даље но два сунца виде? Па у оба да је слијеп ока, ко би смио рећи да је слијеп? Каква злобна да поричу уста правосудне исламске калифе, којијема куран допуштава свашто чинит што им срце жуди?! Зло и добро - све им једно бива, зло њихово бог за добро прима; бог је њима то допушта самим све за хајтер старога аџије, великога нашега пророка, који земљу дарова Турцима, а за Турке отвори небеса.
ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ
Како која, тако свака гора. И будале многе то вјерују да је дошло с неба допуштење султанима да брат брата коље, отац сина, а син оца гуши, те је сарај поста мучилиштем самом себи, сваком кога може, те му провре на седморо вратах крв ђетинска и крв мучитељска. Е то каже, честити валису, што је ваша вјера наопака.
Беглербег скочи као помамјен брже боље да их сва три посијече; већ су џелати пале повадили. Вичу Турци као бијесни на игумана.
ЈАВЛЕНИЈЕ ЈЕДАНАЕСТО
ПАША ШУВАЈЛИЈА (клечећи на кољена)
Аман мало, честити валису! Камо божје вјере што давасмо? Њих ако ћеш изгубит тројицу, удри мене - опрашћам ти главу. Што ће рећи војске обадвије; што учини паша Шувајлија. Свако ће ми на образ пљунути.
БЕГЛЕРБЕГ
Што будалиш, једна Бошњачино, да ли чуо ушима нијеси? Опсова нам вјеру и пророка, а опсова куран и султана у средину ов'лике ордије, а управо нама у очима. Што ће рећи сва наша ордија кад зачује ово погрђење? Помрзјет ће листом нас главаре ако главом не плате каури.
ПАША ШУВАЈЛИЈА
Не изгуби, пашо сераскјере! На што ћемо поганити руке? На три старца те су ка три овце. Да су млађи, бранио ти не бих - да се други науче зборити, буди ондје ђе су јачи Турци.
Са много муке и труда одмоли их паша Шувајлија, те их сераскјер не посијече; попрати их обратно откуда су и дошла. А Брњаш Шћепанов остане свезан код шатора Шувајлина, показујући се и посланици и паша да су га свргли с ума.