Лада
Лада
Лада Писац: Војислав Илић |
- Студена зима је прошла. И вечно љупка и млада,
На снежни Коледов престо мајка се подиже Лада.
За њоме пролетњи лахор из мрачних планина стиже,
И топло заблиста сунце на зреник ступајућ ближе.
Све прену из тешког санка и све се радосно крете,
Да прими подмлађен живот из руку божице свете.
- Са древних, високих гора водопад потече брујом
И тихе потопи равни планинском, сребрном струјом.
Кô дивљи, разуздан коњиц, мрсећи срдито гриву,
Он пуста прелета пола, ливаду, поље и њиву
И мутне растури вале у хучном полету своме,
Што стење ваљају с гора и храшће столетно ломе.
Жагор се од свуда зачу, и све се понова буди,
И птице, и звери горске, и вредни, одморни људи.
Све, што год осети живот, на свет се радосно јави:
Из мрачних јазбина вуци, из земље сићушни мрави.
- Двадесет пријатних дана дуваху ветрови. И тада
У сува и тиха поља пастири погнаше стада;
Јер сниска, зелена трава земљу је покрила веће,
А гдегде у росној трави прво је цветало цвеће
Под зраком топлога сунца бујна се природа буди,
Венцима пролетњег цвећа невине китећи груди!
- Једнога топлог дана, под сенком мирисног хлада,
На своме цветноме трону штедра је седела Лада.
Већ шесет пута је Сварог обишô земаљским шаром,
Нездраве, пролетње магле сунчаним гонећи жаром.
И Лада гледаше земљу, И росно гледаше цвеће,
И њене божанске груди испуни осећај среће.
- Под њоме, у немој даљи, под велом маглице сиве,
Зелена спавају поља и влажне црне се њиве;
Крај сниских ограда свуда висока трава се пружа,
Где бршљан узвијен ћути и дивља вије се ружа.
Тамо на суром вису кроз маглу, танку и плаву,
Јелен је, у скоку своме, над понор спустио главу,
И рујни вечерњи зрачак, што земљи сунашце прати,
Са лаким трепетом и љупким његове рогове злати.
Вече се спуштало благо... Пролетњи данак се скривô,
И цветно стресајућ грање ветар је хладнији бивô.
Од свуда провеја струја тишине, миле и благе,
Уморну пojeћu душу мелемом љубави драге.
Лада, у нежној бризи, у мирно сеоце сиђе
И тихе вајате и стаје нечујним ходом обиђе,
Обиђе поља и горе - и поглед на запад баци,
Где топлог, пролетњег сунца последњи трептаху зраци.
Одједном забруја песма, па тихо кроз ноћ се краде,
И Лада с чуђењем заста и песму слушати стаде:
- Лакокрила љубави,
- Лепи Љељо, несташни!
- Са цветнога престола,
- Са ланцима ружичним,
- Са стрелама злаћаним,
- Владај нежним срцима,
- Владај људским животом!
- Још песма престала није, а страшан вихар се диже,
Брсно се заљуља грање - и Љељо на земљу стиже.
Божица подиже очи и груди притиште јаче,
Ал' нагли подуну вихар и танку копрену смаче
Са њених мраморних груди. Над главом божице свете
Сребрни прапорци звоне и кола Љељова лете.
У њима упрегнут пантер, поражен Љељовом стрелом,
Барабар с голубом лети над мирним, заспалим селом.
А Љељо лодбочен стоји и зрачним бичем га жури,
И пантер урла и риче - ал' бурно граби и јури!
- У томе чудноме часу, од зрачних пловећи двора,
Месечев бледи зрачак озари врхове гора,
И вихар дувати стаде. Кроз тавне пољане и мирне
Магловит, немирни лахор кад и кад лагано пирне,
и тихо затресе листак. У своме станишту милом
Славујак у сну се прену и нагло лепршнув крилом
Отреса студену росу. Свуд блага тишина влада,
Само што бистра вода с кладенца роморећ пада...
август, 1885
Извори
уреди- Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 79-82, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|