Lada
Lada
| Lada Pisac: Vojislav Ilić |
- Studena zima je prošla. I večno ljupka i mlada,
Na snežni Koledov presto majka se podiže Lada.
Za njome proletnji lahor iz mračnih planina stiže,
I toplo zablista sunce na zrenik stupajuć bliže.
Sve prenu iz teškog sanka i sve se radosno krete,
Da primi podmlađen život iz ruku božice svete.
- Sa drevnih, visokih gora vodopad poteče brujom
I tihe potopi ravni planinskom, srebrnom strujom.
Kô divlji, razuzdan konjic, mrseći srdito grivu,
On pusta preleta pola, livadu, polje i njivu
I mutne rasturi vale u hučnom poletu svome,
Što stenje valjaju s gora i hrašće stoletno lome.
Žagor se od svuda začu, i sve se ponova budi,
I ptice, i zveri gorske, i vredni, odmorni ljudi.
Sve, što god oseti život, na svet se radosno javi:
Iz mračnih jazbina vuci, iz zemlje sićušni mravi.
- Dvadeset prijatnih dana duvahu vetrovi. I tada
U suva i tiha polja pastiri pognaše stada;
Jer sniska, zelena trava zemlju je pokrila veće,
A gdegde u rosnoj travi prvo je cvetalo cveće
Pod zrakom toploga sunca bujna se priroda budi,
Vencima proletnjeg cveća nevine kiteći grudi!
- Jednoga toplog dana, pod senkom mirisnog hlada,
Na svome cvetnome tronu štedra je sedela Lada.
Već šeset puta je Svarog obišô zemaljskim šarom,
Nezdrave, proletnje magle sunčanim goneći žarom.
I Lada gledaše zemlju, I rosno gledaše cveće,
I njene božanske grudi ispuni osećaj sreće.
- Pod njome, u nemoj dalji, pod velom maglice sive,
Zelena spavaju polja i vlažne crne se njive;
Kraj sniskih ograda svuda visoka trava se pruža,
Gde bršljan uzvijen ćuti i divlja vije se ruža.
Tamo na surom visu kroz maglu, tanku i plavu,
Jelen je, u skoku svome, nad ponor spustio glavu,
I rujni večernji zračak, što zemlji sunašce prati,
Sa lakim trepetom i ljupkim njegove rogove zlati.
Veče se spuštalo blago... Proletnji danak se skrivô,
I cvetno stresajuć granje vetar je hladniji bivô.
Od svuda proveja struja tišine, mile i blage,
Umornu pojeću dušu melemom ljubavi drage.
Lada, u nežnoj brizi, u mirno seoce siđe
I tihe vajate i staje nečujnim hodom obiđe,
Obiđe polja i gore - i pogled na zapad baci,
Gde toplog, proletnjeg sunca poslednji treptahu zraci.
Odjednom zabruja pesma, pa tiho kroz noć se krade,
I Lada s čuđenjem zasta i pesmu slušati stade:
- Lakokrila ljubavi,
- Lepi Ljeljo, nestašni!
- Sa cvetnoga prestola,
- Sa lancima ružičnim,
- Sa strelama zlaćanim,
- Vladaj nežnim srcima,
- Vladaj ljudskim životom!
- Još pesma prestala nije, a strašan vihar se diže,
Brsno se zaljulja granje - i Ljeljo na zemlju stiže.
Božica podiže oči i grudi pritište jače,
Al' nagli podunu vihar i tanku koprenu smače
Sa njenih mramornih grudi. Nad glavom božice svete
Srebrni praporci zvone i kola Ljeljova lete.
U njima upregnut panter, poražen Ljeljovom strelom,
Barabar s golubom leti nad mirnim, zaspalim selom.
A Ljeljo lodbočen stoji i zračnim bičem ga žuri,
I panter urla i riče - al' burno grabi i juri!
- U tome čudnome času, od zračnih ploveći dvora,
Mesečev bledi zračak ozari vrhove gora,
I vihar duvati stade. Kroz tavne poljane i mirne
Maglovit, nemirni lahor kad i kad lagano pirne,
i tiho zatrese listak. U svome staništu milom
Slavujak u snu se prenu i naglo lepršnuv krilom
Otresa studenu rosu. Svud blaga tišina vlada,
Samo što bistra voda s kladenca romoreć pada...
avgust, 1885
Izvori uredi
- Vojislav Ilić: Celokupna dela, Knjiga I, strana 79-82, Izdanje Sveslovenske knjižare, M. J. Stefanovića i Druga, Beograd, 1922.
|