Кулу гради Атлагићу Зуко
Кулу гради Атлагићу Зуко,
кулу гради, винограде сади,
триста дана, триста неимара
и пред њима Раде неимаре.
У Зуке је сестра на зафалу. 5
Кад пошета по мермер авлији,
за њом шета Раде неимаре
па говори секи Атлагића:
— А бога ти, госпођице Мејро,
да ја твоје бијело лице љубим. 10
За то Мејра хаје и не хаје,
већ се шеће по мермер авлији.
Опет вели Раде неимаре:
— О бога ти, госпојице Мејро,
да ја твоје бијело лице љубим. 15
Кад се веће Мејри додијало,
она оде на високу кулу.
У та доба Зуко из планине
па он вели својој сестри Мејри:
— Ах, Мејрушо, драга сестро моја, 20
простри мени мекане душеке
да ја легнем санак боравити.
Ево данас три бијела дана,
откад нисам боравио санка.
Кад то чула љепотица Мејра, 25
прострије му мекане душеке,
леже Зуко санак боравити.
Виш’ њег сједи љепотица Мејра
она поче сузе пролијевати,
нехоте је сузу упустила 30
на братова бијела образа.
Пробуди се Атлагићу Зуко
па он пита милу секу своју:
— Ах, Мејрушо, драга секо моја,
је л' то киша из ведрога неба 35
те су нови прокапали двори?
Њему вели Мејруша дјевојка:
— Ах мој Зуко, моја десна руко!
Није киша из ведрога неба,
већ су сузе из образа мога. 40
Њу ми пита Зуко Атлагићу:
— Шта је теби, сестро додијало
те пролијеваш сузе низ образе?
Или те је забољела глава?
Ил’ је теби злата нестануло, 45
или свиле и танкога беза?
Ил’ је теби додијало, Мејро,
дунђерима јело готовити?
Њему вели Мејруша дјевојка:
— Баш од тога није ни једнога, 50
већ је мени, брате, додијало,
кад пошетам по мермер авлији,
за мном шеће Раде неимаре:
— Ах чујеш ли, госпођице Мејро,
да ја теби бијело лице љубим. 55
Кад то чуо Зуко Атлагићу,
у њему је срце задрхтало
и на срцу бурунџук кошуља,
на кошуљи јелек од кадифе,
на јелеку троје токе златне 60
па он вели милој секи својој:
— А, Мејрушо, драга сестро моја!
Обуци се што год љепше можеш
па пошетај по мермер авлији,
па ти реци Раду неимару: 65
— Чујеш ли ме, Раде неимаре,
дођи мени вечер по акшаму,
кад ми нема брата Атлагића.
То Мејруши мило не бијаше,
ал’ јој друге бити не могаше. 70
Обуче се што год љепше може
па се шеће по мермер авлији
и говори Раду неимару:
— Чујеш ли ме, Раде неимаре,
дођи мени вечер по акшаму, 75
кад ми нема брата Атлагића.
То је Раде једва дочекао,
данак му је годиница била,
до јације четири мјесеца.
Кад је вече по акшаму било, 80
а скочи се љепотица Мејра,
она стере мекане душеке,
гдје ће лећи Раде неимаре.
Стаде Мејра јацију клањати,
док ево ти Рада неимара: 85
— Клањај брзо, љепотице Мејро,
да ја твоје бијело лице љубим!
За то Мејра хаје и не хаје,
веће клања дуга техеџета.
Опет вели Раде неимаре: 90
— Нећу тебе више ни чекати.
Он је узе по танану пасу
па је баци у меке душеке.
Цичи Мејра, баш ко љута гуја:
Ах мој Зуко, моја десна руко, 100
не дај мене младу обљубити!
Док одаји полетјеше врата,
помоли се Зуко Атлагићу,
голу сабљу у руци држаше
па он Раду осијече главу. 105
Однесе га до тихог Дунава
па га баци у тихо Дунаво
и врати се свом бијелу двору.
Када свану и сунце ограну,
док ево ти до триста мајстора, 110
ал’ им нема Рада неимара.
Питао их Зуко Атлагићу:
— А бога вам, до триста мајстора,
камо вама Раде неимаре?
Говорило до триста мајстора: 115
— А наш Зуко, мили господине,
нестало нам Рада неимара,
омркнуо, а не освануо.
Ниј’ му мајка пазила дувака
од ујмука и од врашалука, 120
у суботу предив и мотања,
у уторак кошуље резања
и од оног хљеба полежака,
стог нам нема Рада неимара.
