Kulu gradi Atlagiću Zuko
Kulu gradi Atlagiću Zuko,
kulu gradi, vinograde sadi,
trista dana, trista neimara
i pred njima Rade neimare.
U Zuke je sestra na zafalu. 5
Kad pošeta po mermer avliji,
za njom šeta Rade neimare
pa govori seki Atlagića:
— A boga ti, gospođice Mejro,
da ja tvoje bijelo lice ljubim. 10
Za to Mejra haje i ne haje,
već se šeće po mermer avliji.
Opet veli Rade neimare:
— O boga ti, gospojice Mejro,
da ja tvoje bijelo lice ljubim. 15
Kad se veće Mejri dodijalo,
ona ode na visoku kulu.
U ta doba Zuko iz planine
pa on veli svojoj sestri Mejri:
— Ah, Mejrušo, draga sestro moja, 20
prostri meni mekane dušeke
da ja legnem sanak boraviti.
Evo danas tri bijela dana,
otkad nisam boravio sanka.
Kad to čula ljepotica Mejra, 25
prostrije mu mekane dušeke,
leže Zuko sanak boraviti.
Viš’ njeg sjedi ljepotica Mejra
ona poče suze prolijevati,
nehote je suzu upustila 30
na bratova bijela obraza.
Probudi se Atlagiću Zuko
pa on pita milu seku svoju:
— Ah, Mejrušo, draga seko moja,
je l' to kiša iz vedroga neba 35
te su novi prokapali dvori?
Njemu veli Mejruša djevojka:
— Ah moj Zuko, moja desna ruko!
Nije kiša iz vedroga neba,
već su suze iz obraza moga. 40
Nju mi pita Zuko Atlagiću:
— Šta je tebi, sestro dodijalo
te prolijevaš suze niz obraze?
Ili te je zaboljela glava?
Il’ je tebi zlata nestanulo, 45
ili svile i tankoga beza?
Il’ je tebi dodijalo, Mejro,
dunđerima jelo gotoviti?
Njemu veli Mejruša djevojka:
— Baš od toga nije ni jednoga, 50
već je meni, brate, dodijalo,
kad pošetam po mermer avliji,
za mnom šeće Rade neimare:
— Ah čuješ li, gospođice Mejro,
da ja tebi bijelo lice ljubim. 55
Kad to čuo Zuko Atlagiću,
u njemu je srce zadrhtalo
i na srcu burundžuk košulja,
na košulji jelek od kadife,
na jeleku troje toke zlatne 60
pa on veli miloj seki svojoj:
— A, Mejrušo, draga sestro moja!
Obuci se što god ljepše možeš
pa pošetaj po mermer avliji,
pa ti reci Radu neimaru: 65
— Čuješ li me, Rade neimare,
dođi meni večer po akšamu,
kad mi nema brata Atlagića.
To Mejruši milo ne bijaše,
al’ joj druge biti ne mogaše. 70
Obuče se što god ljepše može
pa se šeće po mermer avliji
i govori Radu neimaru:
— Čuješ li me, Rade neimare,
dođi meni večer po akšamu, 75
kad mi nema brata Atlagića.
To je Rade jedva dočekao,
danak mu je godinica bila,
do jacije četiri mjeseca.
Kad je veče po akšamu bilo, 80
a skoči se ljepotica Mejra,
ona stere mekane dušeke,
gdje će leći Rade neimare.
Stade Mejra jaciju klanjati,
dok evo ti Rada neimara: 85
— Klanjaj brzo, ljepotice Mejro,
da ja tvoje bijelo lice ljubim!
Za to Mejra haje i ne haje,
veće klanja duga tehedžeta.
Opet veli Rade neimare: 90
— Neću tebe više ni čekati.
On je uze po tananu pasu
pa je baci u meke dušeke.
Ciči Mejra, baš ko ljuta guja:
Ah moj Zuko, moja desna ruko, 100
ne daj mene mladu obljubiti!
Dok odaji poletješe vrata,
pomoli se Zuko Atlagiću,
golu sablju u ruci držaše
pa on Radu osiječe glavu. 105
Odnese ga do tihog Dunava
pa ga baci u tiho Dunavo
i vrati se svom bijelu dvoru.
Kada svanu i sunce ogranu,
dok evo ti do trista majstora, 110
al’ im nema Rada neimara.
Pitao ih Zuko Atlagiću:
— A boga vam, do trista majstora,
kamo vama Rade neimare?
Govorilo do trista majstora: 115
— A naš Zuko, mili gospodine,
nestalo nam Rada neimara,
omrknuo, a ne osvanuo.
Nij’ mu majka pazila duvaka
od ujmuka i od vrašaluka, 120
u subotu prediv i motanja,
u utorak košulje rezanja
i od onog hljeba poležaka,
stog nam nema Rada neimara.
