Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас 4

←< 3. глава

КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ДАНАС Писац: Сима Лазић Лукин

5. глава >→

ДОБА ДРЖАВНОГ САЗРЕВАЊА.
Покушаји царства и краљевства српског од Часлава до Немање.

По смрти Часлављевој обезглављене српске земље притискоше Грци, Блгари и Маџари. Но већ год. 963. кнез српског племена Брсјака око Вардара, по имену Шишман Мокра, диже устанак и преоте од блгарског цара Петра све отете српске земље, а да би добио права и на осталу половину блгарског царства, назва се царем блгарским.. Тим називом Шишман је хтио да задобије за се и Блгаре, те да их са Србима уједини у једну државу. Ту велику мисао још сјајније настави његов најмлађи син,

Самуило Шишмановић.

Но за то вријеме (око год. 971.) Грци бјеху уништили и онај остатак Блгарије, па преотели и од Шишманове Србије све јужне области. Сад Самуило скупи око себе све јужне српске кнезове око Струме, Вардара и Солуна и диже тамо велик устанак, те послије дуге борбе ослободи и уједини све српске земље, па и некоје блгарске. Тако постаде велико Самуилово Царство, а под ову државу српску припадао је чак и Сријем. То бјеху први покушаји српскога царства. Али та велика, мисао државна није годила некојим малим владаоцима српским, који дотле владаху независно под грчком заштитом. Најопаснији противник ове мисли бјеше млади кнез Јован Владимир II. и његов стриц Драгомир, кнез хумски и требињски. С тога Самуило пође на Владимира, ухвати га и баци у тамницу.

Но Владимир бјеше врло омиљен и јак у народу. Самуило се побоја народа, па ослободи Владимира, начини га својим зетом и поврати му краљевину његових отаца, те владаху даље заједнички. Јован Владимир бјеше син Петрислава краља далматинског, а праунук онога Властимировог зета Крајине, кнеза требињског, а Крајина бјеше син Белуша Павлимира. Те тако се сад, поред лозе Шишманове, створи нова српска владалачка лоза:

Династија Павлимировића.

Јован Владимир II. са својим стрицом Дргагомиром владаше благо и мудро над цијелом Требињском, Хумом, Рашком, Зетом и добрим дијелом епирско-арбанске Србије. За његове владе Самуило бјеше загазио у нове велике ратове са Грцима, који трајаху од 991. до 1014. год. Самуила изневјери срећа, те му грчки цар Василије преоте многе области. У последњем боју код Беласице год. 1014. Самуило се једва жив спасе, и цар Василије зароби 15 хиљада војника српских, па их све ослијепи и посла Самуилу. Кад је цар Самуило видјео то недјело, пресвисну од жалости. Њега насљеди син му Радомир.

Али Радомира на брзо уби његов братић Јован Владислав. За тим Владислав пријеваром, на поштену ријеч домами и свога шурака, краља Владимира, те и њега мучки уби на самим црквеним вратима у Преспи. То се догодило 22. маја 1015. год. Владимир бјеше врло племенит и добар владалац, па за то га и данас славе као свеца и православна и римска црква, под именом: свети Јован Владимир. На скоро и убица Владислав, Самуиловић погибе под Скадром у боју против Грка, а за тим Грци уништише и Самуилово царство и Владимирово краљевство, па притискоше све српске земље до Дунава и Саве. Само Зета и Требиње осташе још под влашћу Владимирова стричевића, Драгомирова сина, Стевана Војислава.

Војислав Драгомировић,

који се звао још и Стеван Војислав Доброслав, побуни драчку област год. 1034. и оте је од Грка. А кад га Грци најзад савладаше и одведоше у Цариград, он се притаји и чињаше им се пријатељ. Но вратив се из Цариграда, Војислав на ново ослободи своју земљу од Грка, а у боју код Скадарског Језера год. 1040. разби и са свим уништи грчку војску, те пође да ослобађа и друге српске земље. Исте године и неки Петар Дељан побуни многа српска племена око Мораве и Вардара. Али Грци помоћу издајства угуше тај устанак, па онда окрену сву своју силу на Војислава, па напујдају на њ, и српску властелу: кнеза хумског, жупана рашког и бана босанског.

Али Војислав и његови синови домамише Грке у зетске (црногорске) кланце, па их сатрше тако страшно, да им ни гласника честита не утече. Сами Грци кажу, да је тада на мртво пало преко 40 хиљада грчке војске, а што их остаде, то бјеше све обогаљено и сломљено. Ова славна побједа српска била је године 1042. код града, Бара и Клобука. За тим се Војислав опрости и грчких савезника, српске властеле, па ослободи и уједини велик дио српских земаља, а најзад задоби и црквену самосталност и створи српску архиепископију у Бару. У цијелом овоме добу Војислав је најзнаменитији српски владалац. Он умрије год. 1051. на своме двору у Папратњи.

Војислава насљедише петорица његових синова: Гојислав, Михаило, Радослав, Жегавац и Предимир. За живота материна они владаху заједнички, а за тим узе сву власт Михаило Војислављевић, који споји и Рашку са очевом државом.

Године 1073. Срби у Поморављу, Повардарју и Подримљу, а на челу им Ђурађ Војтек, дигну велик устанак против Грка, па дозову у Призрен Михавлова сина Бодина и тамо га прогласе за цара. Нови цар Бодин Михаиловић страшно потуче и сломи грчку војску под Призреном, па окрену у Поморавље и освоји Ниш, а на то устане и цијела Морава и Подувавље. Али исте године (1073.) у новом боју код Пауња на Косову Грци свладаше Бодина, заробише га и одведоше у Цариград. Тако пропаде и овај покушај српског царства, а у тим окршајима Михаилу изгибоше сви синова осим Бодина, који се најзад сретно избави грчког ропства. Но Михаилова Србија бјеше још увијек јака и Грци јој ништа не могаху. Године 1077. Михаило се прогласи краљем српским, а Бодина узе за свога подкраља. По смрти Михаиловој краљ Бодин освоји Босну и сву Загорску Србију, па у Рашкој постави свога жупана Вукана, а у Босни Стевана. Сад Бодин отпоче силну и неуморну борбу против Грка. Његов јуначки жупан Вукан год. 1093. разби и унншти грчку војску под градом Звечаном и сагна је до Приштине, па онда освоји Поморавље, Расину, Топлицу и град Врање, те пређе у Повардарје и ослободи Скопље и Полог. Али ови крајеви бјеху неучвршћени, те их Срби опет предадоше Грцима мирним начином. За тим (око 1100. год.) Бодин освоји Дубровник па подиже тамо тврђаву и постави свога војводу Градића. Тако се доврши Бодинова Србија. Бодин је подизао многе задужбине и унапредио благостање свога народа. Године 1101. Бодин умрије у својој престоници, Скадру, као достојан унук Војислављев.

По смрти Бодиновој настаде страшан раздор међу његовом родбином, те се створише три засебне српске државе: бановина Босна, жупанство Рашка и приморско краљевство Зета. Бодинова Србија пође суноврат, а на српском престолу у брзо се изређаше Бодинов брат, краљ Доброслав и синовац му, краљ Владимир Владимировић, па онда се у Зети закраљи Бодинов син, Ђорђе Бодиновић. Због ових немира, један рођак рашкога жупана Вукана, по имену Завид, бјеше се склонио у Зету са својим синовима: Првославом, Срацимиром и Мирославом. Тада у малом граду Рибници роди се Завиду и најмлађи син Стеван — потоњи Немања.

Ђорђе Бодиновић владао је у два маха и трудио се, да обнови очеву мисао уједињења, али га у томе спријечи саможива властела. Између прве и друге владе Ђорђеве заузе српски престо грчка удворица Грубеша Бранисављевић, рођак рашкога великог жупана Уроша I.. Али њега народ збаци и Ђорђе се опет закраљи. С тога грчки цар Јован Комнен удари на Србију, опљени Рашку, па зароби мноштво српског народа и насели чак у Азији. Урош признаде грчку власт, а за тим Грци свладају и Ђорђа Бодиновића и одведу га у Цариград. Ђорђе умрије у цариградској тамници, а на његово мјесто Грци посаде свога пријатеља Градињу Бранисављевића. Градиња је владао благо и мирно под грчком заштитом, а наследи га син му Радослав.

За то доба велики жупан рашки Урош I. (г. 1129.) удаде своју кћер Јелену за угарског краља Белу Слијепог. Са Јеленом Угарској паде у мираз и Босна и тада први пут Босна осјети угарску власт. Ова Српкиња Јелена владаше цијелом Угарском још за живота слијепог свога мужа, па и касније кроз неких 20 година. За њена краљевања сва власт у Угарској бјеше у рукама Срба и Угарска се тада подиже до велике моћи и благостања. Касније и нови велики жупан рашки, Урош II. Прибислав, отпоче против Грка нову борбу за ослобођење, те се и он ослањао на Угарску. Али његови покушаји пропадоше, као и каснији покушај босанског бана Борића. Овај покрет даде повода силном грчком цару Манојлу, те Уроша збаци са жупанства и постави Урошева брата Десу или Десимира. А кад се и Десимир отрже од Грка, па освоји Овче Поље и оба Полога и примора Дубровчане, да му плаћају данак: онда цар Манојло год. 1168. збаци и Десимира и зароби га, а на његово мјесто посади за великог жупана рашког Завидова најстаријег сина Првослава.

И тако се са свим поруши она државна грађевина, коју зидаху славни српски краљеви: Часлав, Самуило, Војислав и Бодин. Сад већ не бјеше ни педља независне српске земље. Али тада, кад лијепа слобода српска бјеше са свим изумрла: тада се већ био родио и стасао Завидов син — Стеван Немања.

Народни живот српски

у овом добу љуто је озлијеђен. Истина, задруга и народна самоуправа још бјеше главни стуб живота народног. Али због непрестаних ратова и буна народно благостање бјеше грдно пропало, а синови српски бјеху спали на милост и немилост грчке просвјете. Но трулим утицајем грчке просвјете изроди се међу Србима и ново зло: племство и ропство. У овом добу већ видимо осиљене племиће, властелу српску, а уз њих и бесправне робове и бескућнике. У свему друтом свијету било је тога зла од вајкада. Али у Срба завргло се оно истом у овоме добу.

Но с друге стране опет српски народ бјеше сазрио у толико, што је у њему ојачана и учвршћена неодољива тежња за државним јединством. Ту тежњу изазваше непрекидни нападаји туђинаца на српске земље. Та тежња, та државна мисао српска, створила је и Властимира, и Петра Гојниковића, и, Часлава, и Самуила, и Војислава и Бодина. Но у њихово доба она још не бјеше сазрела. Требаше, дакле, да сазри и да сачека свога човјека — Стевана Немању.